Из разговора са једним духовником запамтио сам интересантну реченицу: “ Црква је као сијалица око које круже разни инсекти “. И заиста, свако Божије створење је прича за себе препуно особености које овај диван свет чине живим, интересантним. Кад мало боље размислим, не би било добро да сви будемо исти, било би нам досадно. Сваки појединацмеђутим, има одређено место и улогу у животу. Ако правилно схватимо нашу улогу и управимо животка Богу као једином циљу, она ће бити оправдана и сврсисходна. Нико на исти начин не путује ка циљу.

Не убијај време, Земља живих

Узмимо за поређење саобраћај: неко се вози аутомобилом, неко аутобусом, трећи пак возе бицикл или иду пешке али сви имају нашто заједничко, сви кад-тад стигну на циљ. Са друге стране имућни возе аутомобил марке Мерцедес на пример, сиромашнији Југо али сви на крају дођу до жељеног и потребног одредишта. Дата поређења се могу пресликати на образовање људи: неуком али вредном човеку исто као и наобразованом је дата могућност да уз потпуну слободу и добру вољу досегне саме врхове духовног развоја и заслужи Царство Небеско. Међутим, интелект је много сложенији појам и везује се само за начин искоришћења поседованих потенцијала.

Од самог рођења Бог нам дарује бројне дарове, таленте… Један од главних дарова је заправо – време, најдрагоценији дар којег, на жалост често злоупотребљавамо испуњавајући га некорисним или штетним стварима или , уопште га не испуњавајући. Често се може чути реченица “ убијам време”. Ми као Хришћани, немамо право да убијамо, самим тим ни време! Најдрагоценије испуњавање времена, поред духовног развоја је интелектуални развој. Развијајући се интелектуално, стварамо корисну подлогу за духовни развој јер као интелектуално развијена бића можемо бити од користи како својој души тако и околини. Човек који се непрестано свестрано усавршава боље повезује научено, квалитетније и брже притиче у помоћ, благовремено уочава одређене аномалије и из богатог искуства проналази најадекватнији начин за решавање истих. Људи треба непрестано да раде на себи, уче i читају уместо да већину времена проводе испред телевизора непрестано упијајући углавном бескорисне садржаје.

Време тече и не може се зауставити ни вратити. Стога са сигурношћу можемо рећи да је то један од најдрагоценијих нам дарова са којим се не смемо играти. Савремен човек је сходно убрзаном темпу живота зачињеног бројним искушењима често склон једном веома опасном отрову људске душе – депресији. Она настаје управо због неадекватне употребе времена. Уколико бројним душекорисним обавезама испунимо време намењено за животне активности нећемо дати простора нечастивом да у настале празнине убаци разна искушења, недаће и осећање очаја које доводи до депресије. Повећањем броја интелектуалних обавеза, нећемо само позитивно утицати на лични развој већ ћемо, услед појачаног физичког напора помоћи телу а самим тим и души да се испуни смирењем које проузрокује спасоносно стање покајања потребно за очишћење душе.
Интелектуалац се не рађа већ постаје. Интелектуалац је заправо онај који непрестано, доживотно користи своје Богом дане ресурсе а не онај који је завршио неку одређену школу. Човек који не дели своје знање и искуство са осталима, који се не усавршава већ неодређено лута и чами погубно се гордећи са својом ’’крваво стеченом’’ дипломом је заправо ’’мртав интелектуалац’’. За разлику од несебичног ’’живог интелектуалца’’ он се затвара у себе и уз очајање постаје бескористан и Богу и људима. Oсновна доктрина правог интелектуалца треба, пре свега да буде поштовање Бога и вере јер ће у супротном сав његов живот, труд и знање бити бескорисни и неупотребљиви. Свака наука која као циљ нема Бога је мртва.

Teжња сваког човека поред усавршавања и стражења над својом душом,тј.непрестаним духовним корачањемка Богу треба да буде и брига о сваком живом створу који га окружује. Многи ће се позвати на бројне ’’зле’’ људе на које је немогуће утицати и који се својом упорношћу не могу променити.

Не можемо навалентним понашањем утицати на некога да се промени већ прво морамо уз енормну количину емитоване љубави натерати истог да нас заволи. Затим, својим јеванђељским животом треба да послужимо као пример датој особи и она ће из љубави почети да нас опонаша и тако ће се променити у жељеном правцу(налик малој деци која на примеру уче од родитеља). Да би дошли до жељених резултата потребно је много љубави, жртве, одрицања и рада пре свега на себи односно својој души. На овај начин постижемо вишеструке корисне резултате помажући својој и осталим душама које нас окружују да заслуже најрадоснији и најкориснији животни циљ – спасење.

Клетва као таква никада не може да буде пријатна. Временом су многи почели олако да их схватају, па су их користили како у збиљи, тако и у шали. Међутим, све ово време су се држали једног правила – родитељска клетва је најискренија, најистинитија и најопаснија.

starac-pajsije

Када родитељи проклињу, према старцу Пајсију се дешава следеће:

– Дешава се оно што говори Ава Исаак: “Једу пакао”, односно, трпећи муке у овом животу, смањују пакао. Јер мука овог живота, “једе пакао”, односно када делују духовни закони, одузима се мало од пакла, од муке – причао је он, па се надовезивао:

– Али, и родитељи који шаљу своју децу “дођавола”, обећавају их ђаволу, па после ђаво има право на њих. Рећи ће: “Па, сам си ми их обећао”. У Фараси је био један брачни пар. Имали су мало дете које је често плакало, и отац га је стално слао “до ђавола”. И ето шта се десило. Бог је тако допустио, да када би га он послао “до ђавола”, дете би ишчезавало из колевке. Сирота мајка би после одлазила код Хаџиефендије.

Како је даље причао старац Пајсије, она ју је молила да њене молитве буду уз њу и причала да су јој демони узели дете. Хафендија би након тога одлазио и читао молитву крај колевке, а дете би се тада враћало, и то се стално понављало.

– Ја се не умарам долазећи, а ти ли се умараш долазећи да ме позовеш? Ђаволу ће додијати и оставиће дете – цитирао је старац Пајсије.

Након тога, дете више није ошчезавало, а када је одрасло, звали су га “ђавољи род”, јер је узбуркавао цело село и никоме није давао мира.

Највеће богатство света јесте родитељски благослов, баш као што је у монаштву највећи благослов имати благослов свог Старца. Зато и кажу: “Тражи благослов од родитеља.”

– Сећам се, једна мајка је имала четворо деце. Плакала је сиротица и говорила ми да ће умрети тужна јер се ниједно од деце није оженило. Молио сам се за удовицу и сирочад, али ништа се није догађало због чега сам помислио да се нешто дешава, а деца су говорила да је неко бацио враџбине на њих – причао је старац Пајсије, па настављао:

– Рекао сам им и упитао: “Није враџбина, да је од враџбине то би се видело. Да вас није можда мајка клела?”, а они ми одговорише: “Јесте, Оче. наша мајка нам је, пошто смо били много несташни као деца, стално говорила од јутра до вечери да “останемо пањеви”.

nebo-1

Старац пајсије им је тада рекао да оду и “продрмају” своју мајку, да јој кажу да се покаје, исповеди и да им од сада па на даље даје само благослове.

Међутим, шта се дешава када родитељи куну своју децу, а умру? Да ли се деца ослободе проклетства? Старац Пајсије је и на ово имао спреман одговор.

– Ако деца траже “кривицу” у себи, наћи ће да су, ако су их родитељи клели, били непослушни и да су мучили своје родитеље. Тада, ако осете своју кривицу, искрено се покају и исповеде, сређују се. А ако деца уз то и узнапреде духовно, помоћи ће тиме и родитељима. Једном ми је једна монахиња рекла да су је проклели када је ишла у манастир, али у том случају клетве постају благослов.

На питање да ли је исправно рећи за неког ко је неком начинио неправду, да му Бог врати за то, старац Пајсије је одговорио:

– Онај ко тако говори преварен је од ђавола, јер не схвата да на тај начин “учтиво” проклиње. Има људи који говоре за себе да су осетљиви, да су пуни љубави и такта, да трпе неправде које им наносе људи, али говоре: “Нека би им Бог узвратио”. Сви ми овде полажемо испите како бисмо прешли у онај други, вечни живот, у Рај. Помисао ми говори да је ово “учтиво” проклињање испод сваког духовног нивоа, и да је недопустиво за хришћанина. Јер, Христос нас није учио таквој врсти љубави, већ, ако то раде, Оче опрости им, не знају шта раде. Исто тако, већи од свих благослова је када нас неправедно куну, а ми то примамо ћутке, благодушно.

Веб портал факти.орг су превели са руског занимљиво пеорочанство које је наводно на Светој Гори ове године објављено у књижици „Надолазеће несреће“, непознатог аутора; и које упозорава: Браћо, треба да будемо опрезни…
86093-789
Текст доноси нека нова прорицања шта нас чека у будућности.

„На несрећу, следећих неколико недеља биће почетак последњих догађаја пре краја света. Од прошле године покушавао сам на разне начине да информишем пријатеље, рођаке и познанике о предстојећим несрећама. Сви они примили су моје речи с неповерењем и сматрали ме за лудог. Они нису хтели ништа да сазнају. То је и разумљиво – човек који је далеко од Бога никада не жели да чује лоше новости. Такав човек више воли сплеткарења, ћаскања о фудбалу, о женама, о било чему, само не о догађајима које Бог пошаље. Нажалост, ти догађаји биће истовремено њихова казна. Када сам о томе попричао са једним праведним старцем он ми је заповедио да одмах престанем да обавештавам људе“, пише на почетку текста.

„Браћо моја, кад сам посетио тог старца почео сам да говорим о предстојећим догађајима. Он је схватио моје намере и рекао да ми то сазнање неће донети никакву духовну корист – ја ћу само утолити грешну човекову радозналост. Одлазећи од старца сав сам се тресао. Ако се и пола тих догађаја стварно деси, онда може само једно да се каже – ТО ЈЕ УЖАС!!!

Данас или сутра, кад се приберем, обећавам да ћу вам рећи све што ми је старац рекао и шта ми је дозволио да напишем да не бих уплашио народ и изазвао талас дефетистичких расположења. (Не брините, Грчкој се неће десити ништа лоше, њене територије неће бити освојене). Али, то ће бити трагедија и казна за њене маловерне становнике, а не за земљу.

Све о чему су писали Свети оци наше Цркве десиће се тако до последњег детаља. Старац је рекао да је био задивљен када је у младости прочитао пророчанства Св. Козме Етолског. Почео је да моли Бога (тада још не схватајући сву озбиљност молитве) да му открије када ће се десити предсказани догађаји. Међутим, након што је посетио Атос и разговарао са једним старцем схватио је своју грешку. Само Господ одлучује ко је достојан милости откровења. И, једном увече када се старац молио (то је било на дан када су Турци убили Кипране Соломоса и Исака) пред његовим унутрашњим погледом као филмска трака почели су да се развијају предстојећи догађаји.

(Ја сам, браћо, сигуран да је на том месту старац сакрио од мене нешто непријатно). Пророчанства неког г-на Георгија (Ђорђа) о седам ратова, која је записао и ширио један од браће, показала су се истинитим.
Сваки од ратова биће суровији од претходног. У сваки од ратова биће укључивано све више држава и тако ће рат захватати све више пространства земљине кугле. Између ратова биће и периода мира. Становништво држава увучених у рат молиће Бога за помоћ, али њихове молитве неће бити услишене.

Становништво држава које не учествују у рату неће уразумити несреће њихових суседа, него ће уместо тога тежити рату и разарањима да би се осветили својим непријатељима. На крају ће рат захватити читав свет. Свуда ће завладати глад, расуло, несреће, побуне, пљачке и болести.

Грчка ће своју војску дати под власт предстојећег изабраног Цара. Русија ће претрпети још једну провокацију – напад од стране Грузије и овога пута потпуно ће уништити Грузију. Нажалост, губици цивилног становништва Грузије биће застрашујући. Док Руси буду ратовали у Грузији, Украјинци, подстицани од стране Американаца, такође ће почети грубо да провоцирају Русију.

Турска ће дозволити америчким бродовима и авионима да улазе у њене заливе и ваздушни простор ради наношења удара по Русији.

Од тог тренутка почеће одбројавање за Турску. Руси ће веома брзо победити Украјинце (прецизније речено, мало ће ко од Украјинаца пристати да ратује са Русима) и биће радо дочекани од стране становништва украјинских градова. Изнад Украјине и Црног мора први пут ће се десити ваздушне битке између Руса и Американаца, а Руси ће неприкосновено победити.

У Турској ће почети диктатура, а у то време Курди ће се подићи на устанак. Наступиће светска економска криза. Рушиће се јадан за другим економски системи држава, зауставиће се трансфери новца, настаће побуне народа из економских разлога, житељи Европе одбијаће да служе армији. (Ево главне карактеристика истинитости пророчанства: овај разговор са старцем десио се у септембру 2007.)

Следеће године у исто време, или најкасније у октобру (заборавио сам да кажем да када говорим „следеће године“ мислим „ове године“, зато што се разговор десио 2007.) Америка и Израел напашће Иран. Рат ће почети одоздо, због благослова који штити Грчку. Али рат ће се водити и у нашој непосредној близини: Албанија, Хрватска, Босна, Америка и НАТО против Србије и Русије.

У Грчкој ће за неколико недеља пасти влада, а ми ћемо на изборе. Онда ће нас напасти хунта која влада у Турској. (Надам се да се никада неће остварити пророчанства која сам пренео, да ће се показати да је старац био у прелести, а ја лаковеран и одмах му поверовао).

Када се десе ови догађаји упамтите две ствари: никада не издајте и никада се не одреците Христа и отаџбине.
Не знам може ли се и мени веровати. Нека време покаже шта је истина, а шта није.
Наставићу сада да излажем пророчанства о ратним догађајима у свету, шта ће се десити са Грчком, посебно са нама, Грцима, и шта треба да радимо да се спасимо.

Црно море постаће Руско језеро након што буде освојена Турска. (Турска ће бити прва земља која ће на себи осетити руско тајно супер оружје). Пошто наиђу на отпор од стране Турака и журећи да их победе док још НАТО не стигне да пружи помоћ Турској, Руси ће потпуно уништити ту земљу. Још пре тога Руси ће ући у Грузију, Украјину, Јерменију и Азербејџан и потиснути америчке трупе.

На северу ће Руси упасти у земље Скандинавије – Финску, Шведску, Норвешку – и освојиће их. То ће се десити зато што ће, иако те земље формално подржавају неутралност, баш са њихових територија бити нанет први озбиљан удар по Русији, чије жртве ће бити цивилно становништво. Казна која ће задесити те земље ужаснуће читаво човечанство.

Затим ће Руси ући у Пољску, Чешку, Словачку, Румунију и Молдавију. Становништво православних балканских земаља подићи ће устанак, свргнути своје поткупљене владе и закључити савез са Русијом. То ће бити Срби и Румуни, али не Бугари. После тога Руси ће кренути на југ да помогну својим савезницима – Арапима, посебно Иранцима – у рату са Американцима.

До тада ће после жестоких борби Американци завладати читавом обалом Ирана, али неће моћи да продру у дубину земље јер ће се Персијанци очајнички супротстављати. Руси ће прећи по читавој Персији и поразити америчко-натовске трупе. Затим ће упасти у Ирак, Сирију, Јордан, Либан, Кувајт и на крају у Израел.

У то време САД и Израел покушаће први пут да примене нуклеарно оружје, али ће их Руси неутралисати. То ће изазвати прекиде енергије и комуникација у читавом свету. Затим ће Руси ући у Египат и заузети Суецки канал.

Током офанзиве на Блиском Истоку руске трупе проћи ће кроз Грчку, али Грчкој неће нанети ни најмању штету. Сем тога, трупе ће веома брзо проћи кроз Грчку. Та способност да на велика растојања брзо премештају трупе, велике по бројном саставу, биће значајна предност Руса.

То ће бити могуће захваљујући летелицама нове, непознате конструкције, које личе на летеће тањире. Затим ће Руси ући на Балкан да помогну Србима против „натоваца“ који их нападају, а такође и муслиманских и католичких балканских држава, и победиће.

Русе ће сломити и приморати их да поделе своје снаге само једна ствар – издаја Кинеза. Иако ће у почетку Кина бити на страни Русије, након извесног времена саблазнивши се највећим у историји подмићивањем – влашћу над територијом читавог Сибира, Кинези ће повући своје трупе, и што је још горе омогућиће трупама савезника да Русима нанесу ударац с леђа.

Али, ту их чека потпуни пораз од небеских анђеоских сила које ће их поразити. Грчка армија заједно са неколико савезника међу православним земљама, односно 100-150 хиљада људи, против армије од 200 милиона? Зар би она могла да порази непријатеље без очигледног посредовања Господа?) Огањ који ће сићи са неба и „истопити“ Кинезе (тако ми је то описао старац), донеће славне слуге Господње – благородни анђели.

Наступиће рат против свих муслимана, прво у Азији, затим у Северној Африци. Али, још нисмо завршили о Првом рату.

Руси ће увести трупе у Источну Тракију и азијске земље. Западне трупе искрцаће се у Албанији и Пара-игнатијевим путем (чији ће знатан део до тада бити порушен) почеће да се крећу према истоку. Али пошто ће им бити тешко да се крећу разореним путем (бомбардовани путеви, срушени мостови, стални напади Руса) они ће донети лукаву одлуку.

Запад ће већи део својих трупа упутити Игнатијевим путем код нас у Грчку. То ће се десити, прво, зато што ће Грчка бити неутрална држава и њени путеви неће бити разрушени, друго, Грчка ће бити неформални савезник Русије.

Руси неће нанети удар по „савезној“ и пријатељски настројеној држави. Тако ће се и десити. Али, савезници ће страшно мрзети Грке зато што нису ратовали против Руса и зато нису имали никакве штете, док ће код њих на Западу њихове сопствене земље бити практично уништене, а многи њихови блиски погинути.

Тешко Грцима који им падну у руке. Због безначајних разлога – на пример, због одговора на питање, је ли близу или далеко град, које ће они постављати сваком сељаку или пастиру – Грке ће мучити самртним мукама. Западне војске ће одступати од свог пута и нападати на велике и мале градове.“

Поновиће се све подлости Крсташког похода. Западни војници пљачкаће куће, силовати жене сваког животног доба, убијати људе, палити храмове. Изругиваће се над свештеницима, несреће ће долазити једна за другом, зато што ће чим оде један западни одред одмах за њим на то место доћи следећи…

Једини спас биће бекство у планине или шуме. Тешко старима, трудницама, малој деци и инвалидима. Али нове крсташе стићи ће тешка погубна казна код зидова Константинопоља.

На крају аутор каже да му циљ уопште није да унесе неслогу и посеје непријатељство.“ Ја сам само хтео да поделим са вама неке ствари које сам сазнао пре тачно годину дана и у почетку нисам поверовао, али су их касније реални догађаји потврдили.“

(Са руског на српски за веб портал факти.орг превела Ксенија Трајковић)

Марш смрти дуж албанске обале Јадранског мора

image

Пре тачно сто година српска војска и избеглице, после повлачења преко Албаније, стигле су на обалу мора. Тамо су их, уместо помоћи савезника и евакуације бродовима, дочекале нове муке и искушења.

Почетак повлачења српске војске ка Албанији (Фото:документација „Политике”)

„Са надом и уверењем да ће се моја војска у приморју снабдети и реорганизовати на миру, помоћу обећаном од савезника, ја сам је превео овамо преко албанских и црногорских планина. Не нашавши ништа од онога што јој треба да се издржава она стоји данас пред најжалоснијим свршетком. Ја се надам да ће овај мој апел наћи одзива код вашег Императорског Величанства и да ћете интервенисати код савезника да спасу српску војску од катастрофе.” Ове речи наведене су у апелу регента Александра Карађорђевића упућеном руском цару Николају II крајем децембра 1915. године, у једном од најтежих тренутака у нашој новијој историји.

Шта се то пре тачно једног века дешавало? Повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, познатије као „албанска голгота” почетком 1916. у највећој мери било је завршено. Промрзла и огладнела војска, као и велики број цивила и ратних заробљеника – према некој процени близу 250.000 људи, стигло је на јадранску обалу. До ње су дошли из неколико праваца. Влада и Врховна команда ишли су путем Призрен–Везиров мост–Скадар, главнина војске правцем Пећ–Андријевица–Подгорица–Скадар–Љеш, а делови војске и избеглица правцима Призрен – Љум кула – Скадар – Љеш и Призрен – Љум кула – Пишкопеја – Елбасан.

Али, тек на обали, крајем децембра 1915. и током јануара 1916. године чекала су их искушења. Првобитно је било планирано да се војска и избеглице сконцентришу у лукама Сан Ђовани ди Медова и Драч, како би се из њих извршила евакуација. Али, делом због лошег времена и неповољне ситуације на фронтовима, а делом због политичких калкулација и неодлучности савезника, помоћ је споро пристизала. За изнурену, промрзлу и оболелу војску намирница и лекарске помоћи на албанској обали није било, а савезници (пре свих Италијани) нису јој дозвољавали улазак у већа места, наводно због страха од заразе, па је почела права агонија…

„Било их је на стотине, на хиљаде, на десетине хиљада… Сви укочени од грчева у празном стомаку, сви заједно укочени у чељусти глађи и жеђи, жртве најстрашније битке, бијене стиснутих зуба стотину дана и ноћи, битке са својим изнуреним телом стављеним на све могуће муке, битке са блатом и стењем, са колером и гангреном. Имали су исти израз на лицу на којем се читала грозница и глад” записао је италијански хуманиста Паоло Ђордани. Ратни дописник француског „Журнала” тих дана је известио: „Изнурени војници улазили су у Скадар понаособ, у малим групама, у збијеним одељењима коњаници и пешадинци измешани, по који одред задржао је војничко држање, али су многобројнији били људи без оружја. Сви су изгледали крајње изнурено, као прави лешеви корачали су са муком, мршави, испијени, суморни, црна лица, угашена погледа. Ниједна жалба није се чула са усана ових људи, ишли су ћутећи шапћући хлеба, хлеба… То је била једина реч коју су имали снаге да изговоре.” Слична сведочанства оставили су и  други очевици…

Први бродови из драчке луке у правцу Бизерте испловили су 6. јануара. У њима су, углавном били ратни заробљеници, теже оболели, као и део регрута, док је главнина војске тек очекивала евакуацију. Али, због уласка аустроугарских трупа у Цетиње и капитулације Црне Горе, као и чињенице да су бугарске трупе стигле близу Елбасана, процењено је да луке у Медови и Драчу више нису биле безбедне. Зато су савезници наложили српској војсци нови покрет – у правцу Валоне, која је била удаљена 150–200 километара од Драча и Медове. Овај покрет дуж влажне и блатњаве албанске обале познат и као „марш смрти” трајало је од 19. до 28. јануара. Тачан број страдалих војника и цивила на овом путу није утврђен, али се верује да их је било више од десет хиљада…

Тек у Валони савезници су отпочели опсежну акцију евакуације српске војске и цивила. Она је уследила после интервенције руског цара Николаја (коме се, осим регента Александра, драматичним апелом обратио и Никола Пашић) који је запретио да ће, ако српска војска одмах не добије помоћ, Русија склопити сепаратни мир са Централним силама.

У међувремену је, на интервенцију српске владе одлучено и да се, уместо у Бизерту (у данашњем Тунису) главнина српске војске и њен државни апарат пребаце ближе Солунском фронту – на грчко острво Крф. Ово острво су трупе француских колонијалних области заузеле и за прихват војске припремиле средином јануара. Евакуација српске војске и избеглица из луке Валона коначно је почела 28. јануара и трајала до 19. фебруара… Током ње су ратни бродови Италије и Француске на Крф и у мањој мери у Бизерту пребацили више од 200.000 људи… Тамо је, после албанске голготе, невиђеног страдања и мука, полако отпочео Васкрс српске државе..

– Епопеја повлачења је свакако једна од вертикала српске историје, која има и снажан међународни ехо. То је подвиг и један од преседана у савременој историји. Куриозитет је и да никада није утврђен тачан број страдалих – војника, цивила, ратних заробљеника, али су и ту направљени помаци, а постоје и идеје како да се томе озбиљније приступи. Сада је и стогодишњица Мојковачке битке, што је прилика и да се подсетимо на њену историјску улогу и значај за повлачење српске војске. Нажалост, понекад нам се чини да је, поводом ових стогодишњица, проговорио „политички језик”, а да је наука некако остала по страни обесхрабрена, често јаловом борбом против актуелног „политичког тренутка” – истиче историчар Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

Хероји Мојковачке битке

„Мој батаљон држи мојковачку косу према Бршкову. Тутњи ратна врева, гора јечи од поклича. Командир вода Вук Живковић каже да се морамо одржати по сваку цену, макар сви изгинули! У истом воду су и моја браћа Пуниша и Тадиша, али и Вукова браћа Сава и Стојан. Снег до колена, студен одузима снагу, прсти се грче, грејемо их на пушчаним цевима… Старешине нам ништа не говоре, као да је свак себи господар, као да је свак себи заповедио, ни корака назад! Српска војска мора проћи, непријатељ јој не сме заћи, ни у бок ни у позадину. Може, али само преко нас мртвих. А нас још има и још се тучемо…”

Ово сећање старог ратника Радуле Чогурића само је једно од сведочанстава о Мојковачкој бици и расположењу које је међу црногорским војницима тада владало. Мојковачка битка трајала је неколико дана, а главне борбе вођене су на „крвави Божић” 6. и 7. јануара 1916. године. Током ње је црногорска Санџачка војска, којом је командовао сердар Јанко Вукотић, успела да заустави продирање аустроугарских трупа, што је имало огроман значај за српску војску јер је омогућило њено несметано повлачење преко црногорских и албанских планина, али јој и дало на времену приликом каснијих померања дуж јадранске обале. Нажалост, аустроугарске трупе су ускоро ушле у Цетиње, а Црна Гора је 21. јануара 1916. објавила капитулацију. Али, то не умањује херојско дело ратника са Мојковца од којих су многи своју оданост заједничким идеалима и српском народу платили животом.

nen-co-quy-trinh-chon-truong-chon-nganh180320132237221

Једног дана сви запослени су дошли на посао где су видели велико обавештење на вратима на коме је писало: “Јуче је особа које је успоравала ваш раст у компанији умрла. Све вас позивамо да дођете на последњи опроштај које ће се одржати у просторији за састанке.” У почетку, сви су се растужили због смрти свог колеге, али након тога сви су се питали ко је та особа која је успоравала њихов раст као и раст компаније.

У просторији за састанке је узбуђење расло поготово уз присуство обезбеђења које је одржавало ред у просторији. Што је више људи прилазило ковчегу, узбуђење и знатижеља је све више расла. Свако се питао: “Ко је та особа која је успоравала мој прогрес? Па, добро и да је умро!”

Један по један су се приближавали ковчегу, и кад су погледали у ковчег остали су без текста. Стајали су поред ковчега, шокирани и у тишини, као да је неко дотакао њихов најдубљи делић душе. Угледали су у ковчегу огледало: свако ко је погледао унутар ковчега могао је да виде себе.

  • Такође је стајала и порука поред огледала на којој је писало: “Постоји само једна особа која је у могућности да успори твој раст и твоје могућности: ТО СИ ТИ!” Ти си једина особа која може да револуционише твој живот. Ти си једина особа која може да утиче на твоју срећу, твоје остварење и твој успех. Ти си једина особа која себи самој може помоћи. Твој живот се неће променити онда кад се твој шеф промени, кад се твој пријатељ промени, кад се твоја вољена особа промени, кад се твоја фирма промени. Твој живот се мења кад се ТИ промениш, кад одеш преко својих граница, кад схватиш да си само ти једина одговорна особа за свој живот.

Најважнија веза коју можеш да имаш је веза са самим собом.

Вили Вимер, бивши државни секретар у Министарства одбране Немачке и дугогодишњи посланик Бундестага, сагласан је с недавно изреченом констатацијом папе Фрање да је трећи светски рат у току.

546804_112605c1_f

– Папа је указао на ту чињеницу, а ја бих додао да је почео у Београду, нападом НАТО-а на СР Југославију 1999. године – каже у разговору за „Вести“ угледни члан Демохришћанске уније (ЦДУ).

Вимер је био један од ретких немачких политичара који се јавно супротстављао одлуци НАТО-а да нападне СРЈ и учешћу своје земље у тој агресији.

У бројним наступима указивао је на то да напад на СРЈ представља прекретницу у међународним односима, а да ће интервенционизам на коме инсистирају САД довести до погубних последица по свет. Између осталих, ових месеци присуствујемо некима од њих док колоне избеглица из ратом захваћених земља покушавају да се докопају Европе, а исламски екстремисти, из освете према Западу, сеју страх терористичким нападима.

Меркелова спроводи пуч

Наш саговорник припада оној струји у ЦДУ која се оштро супротставља политици Меркелове према мигрантима.

– Оно што ради канцеларка је пуч против сопственог правног поретка. Ми смо земља која може да се разуме и коју други разумеју само када се њоме управља законима, а канцеларка је просто укинула неке законе који владају у Немачкој и Европи. Немачком народу не објашњава каква је њена политика, а за мишљење не пита ни Бундестаг. Ми живимо у демократији, а не у демократском централизуму.

– Након уједињења Немачке, Европа је водила самосталну спољну политику све до напада на СРЈ, када је почела да следи Вашингтон. После уједињена, Немачка, Холандија и Данска увиделе су значај Средоземља за мир у Европи и покушале су да све државе тог региона интегришу кроз сарадњу, а у складу с Хелсиншком повељом. Били смо свесни опасности и тога да су многи људи из тих земаља своју будућности видели у Европи. Идеју су осујетили САД и Израел. Јевреји су имали једну другу представу како би требало да изгледа тај развој и ми сада морамо да се бавимо последицама такве политике – анализира наш саговорник.

Вимер је протеклих дана боравио у Београду, где је учествовао на Међународној конференцији посвећеној миру и безбедности у свету, а поводом годишњица одлука на Јалти, Потсдаму и Хелсинкију које су требале да зацементирају темеље светског мира. Као гост у туђој земљи, по неписаном немачком правилу да се у иностранству не критикује сопствена држава, избегао је да директно одговори на питање да ли ће незадовољство Немаца због политике „отворених врата“ према мигрантима ставити тачку на мандат до јуче, чинило се, тако моћне канцеларке Ангеле Меркел.

Дошљаци из бивше СФРЈ мирољубиви

Вили Вимер сматра да јачање екстремне деснице због мигрантске кризе неће угрозити странце који годинама живе и раде у Немачкој.
– Имамо милионе становника који су дошли из разних држава, између осталог, и из земаља бивше Југославије. Још за време ратова у Југославији видели смо да су се Срби који су долазили са тих подручја понашали мирољубиво, тако да не би требало ни у сну да се плаше да би могло да дође до нерасположења Немаца према њима.

– Нећу ништа рећи о госпођи канцеларки коју врло добро познајем. Хоћу да укажем на то да већина Немаца није задовољна тренутном политиком. Ми смо изабрали канцеларку, а не царицу. Ако човек жели неко друго мишљење, он мора да пита Бундестаг, што канцеларка није урадила – констатује члан Меркелиног ЦДУ и бивши портпарол те странке.

Извор: Вести

Од пре неколико година на српским телевизијама почињу да се емитују турске серије.
Не зна се ко је то први дозволио, али зна се да је то срамни потез државе Србије и медиског јавног сервиса.
500. или по неким рачуницама 368. година, мучења, убијања, потурчивања, силовања је било мало да људи у 21. веку не забораве то.Срби све више воле турке и то један од циљева емитовања тих серија у Србији.
Зашто у Србији нема серија нпр.: Милош Обилић, Цар Лазар, Живојин Мишић, Дража Михаиловић а има сулејмана итд.?
Турске серије су припрема турака да се врате на ове просторе. Преузеће базу Бондстил на Косову и покушати да направе велику муслиманску земљу на балкану. (Санџак – Рашка, Косово, Босна и Херцеговина).
Срби се не стиде својих предака који су живот дали за слободну Србију, не стиде се Милоша Обилића и осталих јунака, и гледају турке и воле их више него србе.
Срби који гледају те серије више воле сулејмана него ОБИЛИЋА!
 Људи потрудимо се да се ово искорени! Дајте свој допринос тако што нећете гледати те бедне серије, и критиковати и поучити људе који гледају!
turci-is
Ево једне занимљиве али тужне истине о једној цркви. (Копирано)
1) Аја Софија је изграђена у 6. веку као хршћанска црква, од стране цара св. Јустинијана. Untitled-11-620x350
2) Хиљаду година, све до градње св. Петра у Риму, није било веће цркве од ње.
3) Била је посвећена Христу, као Мудрости Божјој, св. Мудрости (грч. Хагиа Софиа)
4) Архитектонски облик ове цркве јесте основа хришћанске архитектуре уопште, као и исламских џамија, које су покупиле њен облик.
5) За ову цркву је био написан и посебан обред-византијски. Како се данас служи у православним црквама, некад се служило у овој цркви.
6) Хиљаду година ово је била црква крунисања римских царева – владара тадашњег света.
7) Била је то саборна црква константинопољских (изворни назив Истанбула) патријараха.  У њој је одржано неколико значајних црквених сабора.
9) На њеном главном олтару десио се и 1054. формални раскол између римокатолика и православних.
10) Као црква је функционисала све до 1453, до турског освајања града.
11) Уочи самог освајања одржано је задње хришћанско богослужење у њој. На њему се причестио последњи пут и последњи римски цар, Константин XIII Палеолог.
12) У њу су се склонили многобројни цивили пред Tурцима.
13) Пре турског упада, мистериозна светлост напустила је цркву.
14) Турци су упали у њу, извршивши невиђени масакр незаштићених људи на светом месту.
15) Многобројне монахиње бациле су се са галерија, да би избегле силовање турских војника.
16) У цркву након тога улази султан Мехмед освајач, на коњу.
17) Након тога Tурци је празне од свега хришћанског инвентара, уништивши притом и 15-метарску сребрну олтарну преграду – иконостас.
18) Фреске и мозаици, ремек-дела хришћанске уметности, који су прекривали читаву цркву, премазани су фарбом, и пресликани цитатима Курана и исламском орнаментиком.
19) Споља су дозидана садашња 4 минарета, а крст на врху је замењен полумесецом.
20) Остало је само име, у турској варијанти – Ајасофија.
21) Поред цркве је и гроб св. цара Константина Великог.
22) На галерији цркве је и гроб венецијанског кнеза Енрика Дандола, који је одговоран за пљачку и уништавање Константинопоља.
23) У крстионици цркве начињен је маузолеј турских султана.
24) Једино хришћанско богослужење извршено је потајно 1919, од стране грчког војног капелана.
25) Јер је све до 1935. служила као џамија.
26) Те године је турска влада, по наредби утемељивача модерне турске републике, и њеног првог предсједника, Мустафе Кемала Ататурка, секуларизирала Аја Софију, претворивши је у музеј.
Слика
Црква, дакле, није враћена хришћанима, након силних покоља и оскрнављења у њој. Можда и боље. Да буде трајни подсетник хришћанима.

Sve što se događa van Evrope i Sjedinjenih američkih država kao da i nije važno, ni prisutno u životima gospodara sveta. Zato je toliko bolno i šokantno za prosečnog Evro-Amerikanca kad vidi krv i čuje eksplozije po Parizu, Njujorku, Londonu… Tome se baš i nije nadao.

A Treći svetski rat je počeo (u punom smislu reči) još tamo u novembru 1989. godine, rušenjem „Berlinskog zida“, demontiranjem „zle sovjetske imperije“, neočekivanim ujedinjenjem Nemačke i Evrope, uvođenjem globalnih medija, početkom danonoćnog rada hipnotičke „čarobne frule“ MTV-a i lakom (bez kapi krvi) pobedom liberalnog & kapitalističkog Zapada nad ekonomski i psihološki iscrpljenim, demotivisanim i dezorijentisanim, tragično anahronim i klonulim evropskim Istokom…

rat-youtube

Superiorna i u popularnu kulturu maskirana ideologija „globalizacije“ i navodno „otvorenog društva“ (po Poperovom modelu) izveli su pravi „blic-krig“ i naprosto počistili nemoćnog i iznenađenog protivnika sa lica zemlje.

Poput Guderijanovih tenkova s početka onog prethodnog velikog rata, padale su, jedna za drugim, granice i države, gradovi i kasarne, ideologije i kulturne politike, suverenitet i „narodne odbrane“, sve armije i svaki otpor (poput dešavanja u Belgiji, Francuskoj, Grčkoj, Jugoslaviji… šezdeset godina pre toga) sveta s one strane „gvozdene zavese“.

Ovaj ratni pohod (u svim dimenzijama delovanja sposobnijeg i bolje pripremljenog) Zapada na Istok je bio toliko uspešan i brz da skoro niko nije ni primetio da im se desio rat (i, mnogima, poraz). Kao u onom mađioničarskom triku, kad brzo i snažno izvučete stolnjak, pa sve posude i svo posuđe, čaše i vaze ostanu cele na stolu (ne prospe se ni kap, a zbog dovoljno snažnog i veštog poteza izvođača ove efektne inscenacije).

Posle prvih pobeda, usledio je dalji nastavak okupacione strategije.
Umesto bombama, gladna i sirota Istočna Evropa je zasipana bananama i čokoladama, muzikom i novcem, kablovskom televizijom i idejom bliskog (demokratskog, kapitalističkog i globalističkog) raja u sasvim neposrednoj budućnosti.

Svetlosti, sjaja i slobode žedni narodi u sivom komunističkom kaputu su prosto usisavali neprijateljsku pripagandu u sebe i pretvarali se u male i glupičaste „trojanske konje“ najnovije generacije.

Udica je definitivno i nepovratno zagrižena i počela je sledeća faza izvlačenja ulovljene somovine na ribarski brod.

Mreže ulovljenih duša su, pune do pucanja, vadjene iz istočnoevropskih ljudskih ribnjaka – do njihovog konačnog opustošenja.

Rusiji (glavnom cilju čitave akcije) je nuđeno šareno NIŠTA, zauzvrat, za njenu dušu, rudna bogatstva, naučnike, pravoslavnu veru u Boga, beskrajni Sibir, imperijalni kod… Organizovana su bezbrojna „naučna predavanja“ i prikazani dirljivi dokumentarni filmovi, izdate brojne publikacije i knjige na paklenu temu Gulaga i Soloveckih ostrva, staljinističkog pomora i okrutnih koncentracionih logora, neizbrojivih komunističkih zločina sovjetskog režima (koga je taj isti Zapad i doveo na vlast).

Novo zlo je lukavo preuzimalo robove starog zla (koje je danonoćno predstavljano i pokazivano u svoj njegovoj strahoti).

Krvavi sistem, dovežen 1917-te u zapečaćenim vagonima (sa Lenjinom, Trockim i njihovim saradnicima) u Rusiju, sada je kritikovan i sklanjan u depo istorije samo da bi neprimetno („da se Vlasi ne dosete“) bio zamenjen novim antiruskim, jednako vampirskim sistemom – samo sada vešto upakovanim u šarene, novogodišnje pakete sa sve mašnicom i čestitkom pride.

Rusija je zdušno odbacivala petokraku, srp & čekić, komsomolske zadruge, degradirani i u praksi još odavno poraženi ideal „proletera“ i „radničke klase“, stare reči one preteći-moćne himne i VELIKI DEO SVOJE TERITORIJE & državne suverenosti zarad formalnog privida nacionalne obnove, punih rafova u supermarketima, pozlaćenih carskih orlova i ponovo štanpane zabranjene (belogardejske i disidentske) literature.

Počela je nesputana VLAST NOVCA, jedinog božanstva milenijumskih, tranzicionih vremena.

Zarđale fabrike, loš dizajn i bezlična konfekcija su zamenjeni „slobodnim medijima“, brutalnom „tržišnom utakmicom“ i podivljalom korupcijom na svim nivoima.

Crkva i nepokorni intelektualci su rušeni i moralno diskreditovani propagandnim akcijama i medijskim aferama o njihovom navodnom pripadništvu doskora svemoćnoj tajnoj policiji (strašnom Ka-Ge-Be-u). Oni koje nisu uspeli da tako sruše i unište njihov nepoželjni javni uticaj, proglašeni su fašistima, antisemitima, reakcionarima, ludacima, pedofilima, religioznim fanaticima… već po potrebi.

Na vlasti su se smenjivali „gori od gorega“ (izdajnik Gorbačov i korumpirani Jeljcin) i sve je delovalo „skoro pa gotovo“: skuvano i pripremljeno za konačni obračun („final solution“) sa slobodarskim duhom ruske ideje i vekovnim idealima i duhovnim vrednostima ruskog naroda…

Opis fotke

Na drugoj strani su, opet, rađene propagandne operacije najšireg obima instant-uvodjenja novouspostavljenog matriksa (naivne, na sve spremne čovekolike ovčice ispranih mozgova, hranjene na medijskim pojilima „poželjnih, politički-korektnih vrednosti“).

Razočarani i civilizacijski dezorijentisani ljudi sa ruševina komunističkih laži & iluzija su (preko sve moćnijih i uticajnijih globalnih medija) lobotomirani i dresirani za novo, još mnogo strašnije i gore ropstvo od onog iz koga su upravo izašli.

Na nekoj trećoj strani iste operacije „osvajanja sveta“ se pokreću tenkovi, poleću avioni i jure rakete sa smrtonosnim punjenjem. ž

A ispred te moćne ratne skalamerije obavezno ide njena propagandna prethodnica (poput „ovna“ u srednjovekovnim opsadama), koja svakog protivnika unapred proglašava diktatorom, otelotvorenjem zla, monstrumom i zločincem sličnim đavolu iz hrišćanskog poimanja sveta.

I sve se to događa u dalekim pustinjama nekadašnje Persije (sada Iraka i, potencijalno, uskoro – Irana).

Stotine hiljada vojnika i civila umire u užarenom trenutku smrtonosnih naleta moćnog oružja najsavremenije ratne tehnologije.

Čitave armije umiru bez prilike da ispale ijedan metak, zatrpane peskom u zajedničkoj grobnici svoje tragične, dobro isplanirane i, pokazalo se, neizbežne sudbine. Masovne ubice uredno prolivaju krokodilske suze i licemerno nariču nad „žrtvama rata“, a najstrašnija diktatura dolazi da „oslobodi“ male (a naftom i gasom bogate) narode Azije i Afrike (famozno „afričko proleće“).

U Evropi se, za to vreme, ukidaju nacionalne valute i zamkom „Evropske Unije“ ruše državni suvereniteti i granice.

Sve postaje JEDNO, strogo kontrolisano i sve manje slobodno (kao u Zamjatinovoj, Hakslijevoj i Orvelovoj antiutopiji).

Sve godine postaju jedna te ista – ona bezvremena i svevremena „1984-ta“, a naša planeta postaje tako nalik na mračnu „Životinjsku farmu“ sa upozoravajućih polica vizionarske književnosti čovečanstva.

Hrišćanstvo i nacionalizam onih nepoželjnih naroda (nekim drugim narodima se slobodno dopušta čak i šovinističko divljanje) se napadaju iz svih medijskih oružja i proglašavaju grehom i zločinom.

A sa Jugoslavijom kreće i nova faza „napada na Istok“ („Drang nach Osten“) – i proba delovanja ratnih razaranja na razmažene i osetljive evropske (malo)gradjanske oči i uši.

Svi znamo kako se odvijala „operacija Jugoslavija“.

Institucionalno čedo Zapada (kroz dogovore u Versaju i na Jalti), ova artificijelna, politički iskonstruisana balkanska (frankenštajnovski skrpljena) država je doslovno uništena i razvaljena, laserskom preciznošću i neljudskom neumoljivošću bez primera u novijoj istoriji.

Žrtve su, alhemijski vešto, postale „genocidni zločinci“, satanski bezdušno je zaboravljen milionski jasenovački grad mrtvih (i pobijenih Srba), a, umesto toga, uspostavljena je čitava novokomponovana mitologija i topografija zločina (Vukovar, Ovčara, Dubrovnik, Sarajevo, Srebrenica…). Organizovan je revolucionarni Haški tribunal, a samo jedan narod je optužen za svo zlo koje se u međuvremenu izdogađalo u ovoj visokobudžetnoj holivudskoj produkciji.

Zatim sledi (kao novo poglavlje iste operacije) otvaranje „kosovskog pitanja“, NATO bombardovanje (gde su sve zemlje Alijanse morale da, baš kao na“crnoj misi“, proliju nevinu krv), van granica Jugoslavije organizovana Petooktobarska smena vlasti, odvođenje predsednika Miloševića (i srpskih ratnih generala) u Hag, ubistvo nedovoljno kooperativnog premijera Đinđića, odvajanje Crne Gore i morske obale od matice, pa onda i ekonomsko i svakovrsno uništenje te još preostele, umanjene Jugoslavije i njeno fomalno preimenovanje u „Srbiju“ (bez trunke suverenosti i ma kakvog prava odlučivanja)…

Sve su to simultane strateške operacije, isplanirane do najsitnijih detalja (uključujući tu i odgovarajući izbor dobitnika Nobelove nagrade za mir i književnost, ali i svih drugih značajnih globalnih priznanja)…

Ali se, na iznenađenje svih, doslovno niotkuda – na javnoj sceni (svoje zemlje, pa zatim i celog sveta) pojavio Vladimir Putin, kao kost u grlu proždirača sveta.

Nakon napornih godina pripreme za mogućnost iole ozbiljnijeg otpora, putinovska Rusija se naglo i neustrašivo uspravila, pokazujući zube već od lakih pobeda otromboljenim osvajačima.

I, sve od tada, ponavlja se i umnožava očajnički vapaj novih dekadentnih Rimljana (osuđenih na neizbežnu propast): „Kartagina mora biti uništena“!
Ali se novi Hanibal (jedina nada slobodnog sveta), sa svojim oklopnim slonovima i raketnim medvedima ne da tako lako uplašiti, niti zaustaviti.

Prve kontra-ofanzive „druge strane“ u ovom svetskom ratu se događaju na Krimu i u Novorusiji, a ubrzo zatim i u Siriji.

Počeo je pad novog evropskog Rajha, uz neizbežni raspad i doskora svemoćne američke imperije zla.

Živi bili, pa videli.

P. S.

U međuvremenu se događaju jezive scene raspaljenog terorizma na svim meridijanima medijima umrežene planete. Ne samo po azijskim i afričkim pustarama i stratištima.

Oni koji su otvorili Pandorinu kutiju bezumnog i nekontrolisanog ubijanja sada postaju žrtve sopstvenog rizičnog, neodgovornog eksperimenta.

A znamo kako je prošao ludi doktor Frаnkenštajn u susretu sa svojim raspomamljenim čedom.

    Песма Патријарху Павлу
О, народе српски нек је Богу хвала,
Јер доби пастира Патријарха Павла,
У времена смутна и у љутој муци,
Да те води Христу са крстом у руци
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле ти пред Христа стани!
( 2 пута)
Благодари Богу малени народе,
Јер ти Бог жедноме даде Свете воде,
Поуке из уста Светога човека,
Што животом својим Царство Божје чека.
Водио си мудро Српске Цркве барку,
Молио Господа и Његову Мајку,
Да очува српство, народ и државу,
Само Христу Спасу да приклони главу.
Други апостоле српскога народа,
Свакоме човеку открио си Бога,
Животом си својим сведочио веру,
Увек у подвигу у духу и телу.
Остао сироче без мајке и оца,
За утеху нађе код Небеског Творца,
Српске Цркве главо, Патријарше Свети,
Свима све си био, зато се посвети!
За твој народ српски и часне монахе,
Домаћине, ђаке, војску и сељаке,
Кад станеш пред Престо васељене Творцу,
Помоли се за нас Небескоме Оцу!
И сада на небу пред Престолом Творца,
Заступај нас, моли Небеског Оца,
Да одржи Цркву, Свето Православље,
Да будемо деца Светитеља Саве!
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети оче Павле ти пред Христа стани!
Да будемо људи, Божји изабрани,
Свети Павле Српски ти пред Христа стани!
 
Нека би свако од нас био помилован молитвама Светог Патријарха Павла!
Амин.

tatu_1Сведочења руског стручњака за уклањање тетоважа

С обзиром да на српском говорном подручју влада вапијућа оскудност озбиљних анализа духовних опасности тетовирања – свеприсутног модног тренда – ексклузивно за цењене посетиоце„Бомбашевог блога и Борбе за веру“ превели смо са руског и приредили текст ванредног значаја за ову тематику. Овом тексту посебну тежину даје сведочење Константина Авраменка, руског стручњака за уклањање тетоважа, који, наводећи конкретне примере, несумњиво показује да тетоваже негативно утичу на људски живот. У неким од примера које он наводи, канџе демона су више него очигледне.

Уредништво „Борбе за веру“ и Бомбашев блог.

    • +

„За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих бељега. Ја сам Господ“ (3. Мојс. 19,28); „Ви сте синови Господа Бога свог; немојте се резати нити бријати међу очима за мртвацем. Јер си народ свет Господу Богу свом, и тебе изабра Господ да си му народ особит између свих народа на земљи“ (5.Мојс.14,1-2).

Бог је ову заповест поновио свештенству: „Још рече Господ Мојсију: Кажи свештеницима синовима Ароновим, и реци им: …Да се не начине ћелави чупајући косу с главе своје и да не брију браде своје, нити се режу по телу свом…“ (3.Мој.1,5) Веома је важно да забрана прати позивање на чињеницу да је њихов Бог Господ, то јест на прву заповест Закона: „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског. Немој имати других богова уза ме“ (2.Мој.20, 2-3).

Током људске историје тетоважа је играла различите улоге. У античком свету, где је један човек могао постати власништво другог, тетоважа је, на пример, имала функцију тапије. Тетоважа је човека низводила до нивоа животиње: стока носи обележје власника, а роб тетоважу с именом свог господара.

Међутим, у паганском свету главни смисао тетовирања било је општење с духовима (то јест с демонима). Кроз цртеже на телу (сакрални симболи), човек је у свој живот призивао духа коме се клањао.

Црква одбацује тетовирање управо због његовог мистичког значења. Кроз тетоважу човек општи с нечистим и лукавим духовима, а не са Богом. Природа тетоваже је неизбежно култна и магијска.

Свакако, људи се данас не тетовирају у циљу вршења неког магијског ритуала, већ, пре свега, ради моде или традиције. Но, сам чин наношења тетоваже је дубоко пагански.

С тога не чуди што тетоваже имају негативан утицај на људски живот. О таквим случајевима, наводећи масу примера, новинар Светлана Кузина писала је у свом чланку „Фаталност тетоваже“, цитирајући свој разговор са Константином Авраменком, руским стручњаком за уклањање тетоважа.

Алексеј Воронин из Одинцова послао нам је писмо у коме је навео: „Девојка коју сам волео била је као тихи и добри анђео. Две године смо живели у савршеној хармонији. Намеравали смо да се венчамо. И онда је једног дана у салону истетовирала, на доњим леђима, ђавола с бодежом. Њен карактер се напрасно сасвим изменио. Постала је свадљива, љубоморна и поганог језика. Као да је ђаво убо бодежом у леђа. На крају смо се растали. Зар тетоважа може заиста да промени човека?“

Може, – уверава Константин Авраменко, – Тату мења живот људи – оних који су непромишљено урадили тетоважу. У то сам се уверио из личног искуства.

Константин Авраменко, по образовању физичар-оптичар, специјалиста за ласерску оптику, већ неколико година бави се послом уклањања тетоважа са коже својих клијената. Он каже да тетоваже често мењају карактер људи и буквално навлаче невоље. Но, мода за овим „украшавањима“, на жалост, не пролази. Пацијенти обично причају Константину зашто су одлучили да се избаве од тату-а.

Девојка и демон

– Дошла ми је девојка с кинеским хијероглифом. Такође на доњем делу леђа, – прича Авраменко. – Она је плакала и молила да јој одмах уклоним тетоважу. По њеним речима, на њу су већ по наношењу цртежа навалиле невоље. За годину дана изгубила је посао, родила мртво дете и муж ју је оставио. На крају је била силована од стране групе младића, што је била последња кап, која ју је довела на ивицу самоубиства… Једва се дозвала памети и одлучила да уклони своју тетоважу, која је, како сам сазнао, значила „демон“. Сада је поново у њеном животу све у реду.

Падобранац и паук

– Долазио ми је и бивши падобранац са компликованом тетоважом: авиони, крила, падобран и смрт са косом. Молио ме је, не питајући за цену, да уклоним слику смрти. Ја сам, говорио је, реалиста и не верујем у магију. Но, када сам почео да живим са том тетоважом, срећа као да ми је окренула леђа.

Чувар и број „13“

Пре двадесет година, 40-годишњи чувар банке на Арбати истетовирао је број „13“ на малом прсту. За све те године, по његовим речима, прогониле су га невоље. Најпре му се мајка тешко разболела. Како би платио лечење морао је да прода викендицу. Затим је имао саобраћајну несрећу, коју је морао да исплати станом. Ћерка му је постала наркоманка. Породица се распала.

Када сам избрисао тетоважу у његовом животу се све променило… Сада се број „13“ још помало назире. Недавно ме је позвао и замолио: дођи – доврши, може бити да ће ми се живот још више променити на боље.

Девојка и лептир

– 16-годишња девојка истетовирала је на леђима обојеног лептира. Од тог тренутка, главни посао у њеном животи постало је сваковечерње упознавање са новим младићем. Завршивши средњу школу, прекинула је даље школовање и лутала по ноћним клубовима. Младићи је нису поштовали. Није излазила из туђих постеља.

Момак јој је изговорио гомилу гадости и потом почео да се виђа се њеном другарицом. Неко ју је посаветовао да се отараси тетоваже, упућујући је на мене. Објаснио сам јој да је, по старом веровању, лептир знак проститутке. Након уклањања тетоваже младић јој се вратио и пре месец дана они су се венчали. Сада чека бебу.

Дечак и смрт

Недавно су ме замолили да дођем у 1. Градску болницу и уклоним тетоважу са 15-годишњег дечака, који је лежао у коми, – прича Константин. – Запањио сам се: зар треба да чекам док се он не пробуди? Испоставило се да су његови родитељи инсистирали да дођем, јер су тек у болници на синовом десном рамену запазили страшан натпис: «Live quickly die young» („Живи брзо, умри млад“).

Испоставило се да су родитељи послали дечака на одмор на Кипар. Тамо се тетовирао. После тога као да се откинуо с ланца. Кроз два месеца морао је да напусти школу. Неколико пута је хапшен због хулиганства. Покупио је и једну полну болест. На крају је украо очев ауто и при брзини од 120km/h ударио у стуб. Спасао га је ваздушни јастук. Сломио је карлицу и кук.

– Плашио сам се да уклоним цео натпис, – наставља Авраменко, – изненада могу наступити компликације. Одлучио сам да уклоним само реч «DIE» (умри), што ће променити смисао. И онда се догодило нешто чудно. Дечак је лежао без свести. Ја сам му дао још и локалну анастезију. Почео сам да уклањам тетоважу и дечак је у коми (!) одједном почео да одмиче раме, а другом руком је покушавао да одгурне прибор.

Пулс му је скочио на 138 откуцаја. Ја сам дуплирао дозу – но дечак је још увек све осећао. Биле су присутне три медицинске сестре и шеф реанимационог одељења, који су, као и ја, били у шоку. Имали смо утисак да се сам сатана у њега уселио и није дао да се отараси фаталних речи. Када сам уклонио тетоважу, пулс му се вратио на нормалу и дечак је убрзо почео да се опоравља.

Број звери 666

-Знак сатане човеку не може донети ништа добро. Штавише, када „бришем“ те страшне ствари, сва њихова негативна енергија обруши се на мене. Познавао сам младог човека који је на зглобу имао „666“.

Момак је одавао утисак опседнутости. После првог дана рада, спотакао сам се на равном месту, пао сам и поломио руку. Рука је зарастала, угануо сам ногу. Завршило се тиме што сам отишао у цркву, заказао 40 Литургија за здравље, и тек после тога наставио сам рад са њим. Након уклањања три шестице дечак је помало дошао к себи – почео је похађати школу, боље се осећао… Но, кроз годину дана он је на истом месту истетовирао Леприкона – шумског духа. Такође страшан симбол. Тада ме је позвала његова уплакана мајка: „Са сином је поново кренуло наопако“. Ја сам тада само слегнуо раменима: „Ту сам већ немоћан“. Већ четири године ништа нисам чуо о тој породици, мада смо раније често били у контакту…

Резиме

– Сматрам да се не треба тетовирати, – наставља Авраменко. – Није узалуд у Јеванђељу заповеђено: „Не украшавајте своја тела цртежима и натписима“.

– Лако је урадити тетоважу, – каже Константин. – Но, много је теже решити се ње. На жалост, људи немају појма са чиме ће се суочити. Какве ће муке истрпети… Ту је потребна операција. Најстарији начин је – одрезати парче коже ножем или скалпелом.

У пластичној хирургији за уклањање тетоваже велике површине потребно је неколико година. Време се може скратити ако се на место одсеченог дела коже пресади кожа са леђа или кукова. Али онда ће се појавити ране на два места. Неки покушавају да тетоваже уклоне ласером. Међутим, он спаљује ткиво до знатне дубине. Оно умире. На том месту се појављују ожиљци. Зашто вам све ово говорим? Да бисте десет пута размислили пре него што се истетовирате.

Константин Авраменко уклања још једну тетоважу - фото из личног архива

На сајту „Културолог.ру“, у чланку о тетоважама, дата је, такође, ванредна анализа ове појаве.

Очигледно је да истетовирана особа провоцира околину да обрати пажњу на њу. То даје осећај сопственог значаја. Свака тетоважа скреће пажњу, али је потребно конкретизовати – пажњу на шта? На првом месту – на тело… Тетовирање је, по својој природи, исповедање телесности. Човек с тетоважом, може се рећи, исповеда култ свог тела. Несумњиво, такво бегство у спољашње јесте знак духовне слабости.

Мистичка компонента

Тетоважа може да промени човеков живот. Да би се ово разумело, не мора се обраћати мистици. Учинивши, наношењем тетоваже на своје тело, свестан чин, усвајајући било какав знак као дефиницију сопственог бића, а делимично бацивши изазов целом окружењу у лице, човек никако не може остати какав је био. И та промена не може донети човеку ни покој ни мир у души. Тетоважа делује као сидро, говорећи језиком психоанализе.

Она непрекидно подсећа њеног власника на то какав је избор начинио, изазивајући одређене емоције. Немогуће је од себе правити вука, а притом не попримити ништа вучје. Наравно, навике правог вука немају с тим никакве везе. Реч је о имиџу звери, коју ми собом стварамо.

У принципу, човек је симболичко биће, као и свет, кога и перципирамо и кога смо свесни, и он је, најмање од свега, материјалан. Иза сваког физичког објекта и сваке ствари постоји традиција тумачења, симболи и знакови, које ми увек и не примећујемо. Многи знакови делују на нас кроз подсвест.

Ми понекад подцењујемо силу знакова, но тетоважа не сме бити такав случај. Не смемо подлећи комерцијалним рекламама тату салона, који настоје да тетоважу представе као својеврсни модни детаљ. Они који тетоважи приступају озбиљно, знају за њену симболичку моћ.

Такође, међу знаковима који се тетовирају има много пентаграма и других магијских симбола, укључујући и такве чија магијска природа није очигледна. Но, она постоји; такви су, на пример, хијероглифи и руне. Магијски знаци се од давнина користе за разне паганске ритуале, за које су обично били потребни крв и жртва. Тетовирање се не врши без крви; човек, на чије тело се она наноси, има улогу жртве. Знак, жртва и крв – ту су сви елементи који тетовирање претварају у пагански ритуал.

Модерна свест сличне ритуале сматра безазленом архаиком. Међутим, психологија човека се није пуно променила. У прошлости се уз помоћ сличних ритуала успостављала власт једног човека над другим. Постоје основе за мишљење да се тетоважа и данас може користити као једна од техника зомбирања, то јест човековог потчињавања туђој вољи. Остаје само да се каже да та воља може бити не само људска, већ и демонска. Због тога религиозна свест недвосмислено дефинише тетоважу као општење с демонима… Немогуће је обратити се Богу без прекидања везе с демонима…

Ако ову везу човека и демона посматрамо с друге стране, онда се тетоважа може сматрати својеврсном заклетвом на верност. Човек себе посвећује том духу. У многим културама није се развио обзиљан однос према речима. Реч је лако променити. Преварити речју лако је. Али урађена тетоважа прати човека кроз цео живот.

Кроз тетоважу нечисти дух поробљава човека заувек – како за време ношења његовог смртног тела на замљи, тако и после смрти. А страшно је и замислити посмртни удео хришћанина, када он, представши пред Бога, на свом телу буде имао тетоважу, која сведочи о његовом припадању демону. И овде, као и другде, боље је не преступати тачку са које нема повратка, – то је лакше, него вратити се натраг.

Бомбашев блог и сајт Борба за веру,август  2015.

JEDNA RUSKA PORUKA NEMAČKOJ nemacki vojnici Prvi svetski rat

Зовем се Игор Просвирнин, и главни сам уредник руске странице „Спутник и Погром“ (www.sputnikipogrom.com) која се залаже за европске вредности. Чуо сам да је један аспект живота који Европљани, а посебно Немци, цене – историја. Ако се присетимо недавне историје, сетићемо се да је огромна армија од 300 000 совјетских војника, 5000 тенкова, 1500 авиона и 10 000 топова (међу којима су била и тактична нуклеарна оруђа) просто отишла из поново уједињене Немачке, без испаљеног метка.

Био је то подухват невиђеног обима и брзине, када се цела совјетска армија повукла буквално у беспуће. Десетине хиљада совјетских официра, поступивши по наређењу врховне команде, напустили су топле касарне и отишли да живе у мемљивим шаторима разапетим на блатњавим снежним пољима. Често са породицама.

Због чега?

Због наде. Из наде да су мрачне странице историје између наше две земље заувек затворене. Наде да ће Европа ценити и поштовати наше интересе, па више нећемо морати да у њеном средишту држимо армију тенкова. Наде да ћемо у уједињеној Немачкој имати пријатеља и савезника, с којим ће Русија испунити сан Шарла де Гола о јединственој Европи од Лисабона до Владивостока.

Када су напуштали Немачку, нашим војницима је речено да је Немачка препознала и окајала своје грешке из прошлости, да у Немачкој више нема нерешених питања, и да нећемо више слушати немачке позиве на одмазду против Русије – и зато наша армија тенкова у срцу Европе више није потребна. Од тога часа, рекли су, Руси и Немци су пријатељи, а пријатељи немају потребу за армадом тенкова. Русија је требало да се више не плаши уједињене Немачке, и разоружа се.

И ми смо се разоружали. Двадесет година смо веровали да смо поступили исправно, да је прошлост заувек заборављена и да Немци цене колико брзо смо затворили све базе и повукли војску – иако и данас у Немачкој постоје америчке базе. Када је добро, пријатељи упознају нас; када је лоше, ми упознамо пријатеље. А са украјинском кризом дошло је лоше време. Постало је јасно да се Немци не сећају доброг. Испоставило се да Немци нису научили лекције из историје. Изгледа да су Немци схватили наше добровољно повлачење ратне машинерије не као гест добре воље и чојства, већ слабости.

Тако да, када су Американци подвикнули немачкој канцеларки – коју све ове године држе под присмотром попут кућне помоћнице лепљивих прстију – цело немачко друштво је поскочило као пудлица и потрчало под ноге свом америчком господару… иако сукоб са Русијом штети економским и политичким интересима Немачке. Значи, чак и кад вратимо мач у корице, скинемо оклоп, престанемо са совјетским припремама за Трећи светски рат и пружимо руку Немцима, они ће нам првом приликом пљунути у длан.

JEDNA RUSKA PORUKA NEMAČKOJИспоставило се да су Руси поново „Untermensch”, подљуди, које немачки медији некажњено могу да клевећу, док са говорница Бундестага грме позиви за санкције, а Русији се ускраћује право да отворено и равноправно заступа своје становиште. С друге стране, влада Украјине може да забрањује руски језик, затвара руске активисте, артиљеријом гађа стамбена насеља, убија хиљаде цивила који су углавном Руси – и ништа од тога није проблем.

Није проблем јер је Украјина „демократија“, а то одговара Немачкој јер су Руси „подљуди“, јер су Руси Јевреји чија је крв за Немце безвредна. Штавише, зато што покушавају да се бране и узвраћају ватру на нападе украјинских оружаних снага, Руси треба да се казне, јавно малтретирају, њихова воља за отпором да буде сломљена, а они сами позатварани у међународни руски гето.

И шта онда, да се тај гето спали попут Дома синдиката у Одеси, у којем је спаљено 49 проруских демонстраната? Знате ли како су украјинске друштвене мреже реаговале на овај холокауст[1]? Тако што су мртве називали „златицама на роштиљу“[2]! Овако су писале десетине хиљада људи на украјинским друштвеним мрежама, стављајући непристојне коментаре под фотографије угљенисаних тела.

Значи, ми смо поново „подљуди“, звери које украјински нацисти могу некажњено да убијају како би створили „Украјину без Руса.“ По подацима које је прикупила организација Human Rights Watch, само у јулу су Украјинци убили 1150 МИРНИХ РУСА на истоку земље. Убијање се наставља свакодневно. Где су ваши протести, Немци? Где су ваше санкције против Украјине? Где је сад ваш вајни хуманитаризам, за који велите да сте научили од 1945. препознавши грешке прошлости?

Саур-Могила, стратешки вис на којем је споменик руским војницима изгинулим пре 70 година у жестокој борби са Вермахтом, опет је бојиште. Овај пут на њега јуриша украјински батаљон „Азов“, носећи обележја дивизија СС (Друге, Четврте и 34) – а ви ћутите! Руска самоодбрана као заклон од метака неонацистичке „Националне гарде“ Украјине користи гранитне статуе совјетских војника, а ви имате образа да пристајете на америчке глупости о „руској агресији“! Украјина гађа градове балистичким ракетама, које од домова праве кратере, а ви уводите санкције не Украјини, већ Русији!

И док војска убија ненаоружани руски народ, ви расправљате да ли је дошао час да се овим убицама испоручи оружје како би могли да убију још Руса. Сва ваша „политика сећања“ и „учење из прошлости“ је просто гомила псећих гована. На ваше очи масакрирају ненаоружани народ, а ви аплаудирате и украјинским кољачима обећавате новчану награду.

Нисте се научили хуманости, Немци. Нисте се научили одговорности. Нисте научили да се супротставите Злу и јасно му у лице кажете: „Не, ти си убица. Нећу ти помоћи. Престани са убијањем сместа.“ Нисте научили да будете одговорно, независни, слободни народ, способан да на добро узврати добрим.

Ви сте робови, који мисле да је доброта слабост.

Хитлер вас је водио као овце 1934, а ове 2014. Обама је ваш пастир. Да сутра у Немачкој Американци отворе концлогор за Русе, половина вас би се пријавила да ради у гасним коморама, док би ваша штампа објашњавала како су ти логори родољубиви и добри за немачку привреду. Онда бисте убијали те руске „подљуде“ који су усудили да вам се супротставе, од њихових кожа опет правили абажуре, и слали их као поклоне у Вашингтон, да се умилите свом америчком савезнику.

Немци су пали на испиту. Када се Зло поново вратило у Европу, нисте ни покушали да му се супротставите. Очас сте пали пред њим ничице, попут роба који је дуго са чежњом ишчекивао повратак свог господара. Служите Злу, онда, уводите санкције, подржите убијање Руса, снабдевајте убице Руса оружјем, налазите оправдања за тај геноцид – вашој причи крај је већ познат. Јер Зло не може да победи.

Завршићу овај текст цитатом чувеног америчког државника, госпође Викторије Нуланд, која очито за вас уместо ваше канцеларке доноси одлуке о Украјини:

„Јебеш ЕУ.“

Свидело вам се то или не, Американци су паметан народ који тачно зна шта је „цена“ уједињене Немачке, и уједињене Европе.

[1] Прим. НМ: „Холокауст“ на грчком значи „спаљена жртва“ и овде се користи у том дословном, а не метафоричком значењу.

[2] Прим. НМ: У оригиналу „Colorado shishkebab“; пошто су као симбол отпора нацизму Руси усвојили наранџасто-црне траке Св. Ђорђа, украјински нацисти су их погрдно прозвали „колорадо“, по бубама-златицама сличних боја.

Размислите како се понашате и постављате према људима. Никад се не зна када ће вам се то вратити…

devojka, priroda, sreća foto thinkstock 
Лела је радила у великој фабрици меса. Једног дана, када је завршила своју смену, отишла је у хладњачу да нешто провери и у моменту непажње врата хладњаче су се затворила и она је остала заробљена.
Иако је викала и дозивала помоћ нико је није чуо јер су сви већ отишли кући, а хладњача је била изолована тако да нико није могао да је чује и да је био у близини.
Остала је у овој прехладној просторији и знала је да је осуђена на смрт ако буде морала да дочека јутро.
Након неколико сати ова девојка већ је била скоро замрзнута и опраштала се од живота. Ипак, у једном тренутку врата је отворио ноћни чувар и извукао је из хладњаче.
Када је касније питала чувара зашто је дошао до хладњаче и отворио врата иако то никада није његова уобичајена рутина, он је објаснио: „Радим овде већ 35 година. На десетине запослених сваког дана излазе и улазе, али ти си једна од ретких која ме свако јутро и свако вече поздрави. Многи ме третирају као да не постојим. Данас када си дошла рекла си ми „Добро јутро, како сте“ и насмејала се. Али након радног времена схватио сам да нисам чуо твоје „Довиђења, видимо се сутра“. Те речи ме подсете да сам особа. Знао сам да нешто недостаје и зато сам кренуо у потрагу по фабрици. Тако сам те пронашао.

Лекција: Третирајте људе са поштовањем. И чувар и чистачица су људи као и ви.

Цените људе који умеју да причају са доктором наука, али и да буду љубазни са неким ко је у том тренутку на нижој позицији. Никад не знате шта ће бити сутра.

Церска битка, прва савезничка победа у Првом светском рату над Централним силама (Аустроугарска и немачко царство), вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су се главне војне операције одвијале у сливу реке Јадар.

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, она се и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт.

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).

Битка
Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, са циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.

До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије. Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180. 000 војника и невиђен морал.

Победи Срба, поред тога, допринела је исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балкански ратовима. Аустроугарске снаге натеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана.

Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, када је ослобођен Шабац, окончане су такозване церске операције.

Војници на Церу
У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4. 500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.

У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу“.

Пресудну улогу одиграла је Друга армија, као најзначајнија оперативна група и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је одлучило исход битке.Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.

Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.

Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети великој сили.

Света Марија Магдалена – Блага Марија

Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

Тропар (глас 1):Христу нас ради од Дјеви рождшемусја, честнаја Магдалина Марија посљедовала јеси, того оправданија и закони храњашчи: тјемже днес всесвјатују твоју памјат празнујушче, грјехов разрјешеније молитвами твојими пријемљем.

У црну се тугу зави Магдалина
Због крваве смрти Божијега Сина.
Туга је љубави најгорчија туга,
Она у свет нема утехе ни друга,
Сузе јој утеха, а бол друг једини,
Свет се у мрак зави светој Магдалини.
Слаби створ човечји, светлости искаше,
Марија по мраку без наде пипаше.
Његов гроб јој светлост – но, гле, и гроб празан!
– Украђен, мишљаше, наг и непомазан!
Заплака се горко, никад краја плачу,
У том глас човека покрај себе зачу:
– Жено, зашто плачеш, реци: кога тражиш?
– Кога тражим, питаш? Желиш да ме блажиш!
Ако си га уз’о, реци, где га метну! –
Погледа је Исус, плачевну и сетну,
Па је зовну гласом сладосним: Марија!
У срцу Маријном светлост се засија
О познати гласе, слашћу ненадмашни,
Животом и силом, гласе, преиздашни!
Тим гласом је Господ болне исцељив’о,
Тим гласом је истим мртве васкрсав’о.
Животворни гласе, о чудесни гласе!
Марија се трже и обазре за се.
– Равуни! повика… У том сунце грану
Марији – и свету Нови Дан освану.

РАСУЂИВАЊЕ

Блажени плачушчи, рекао је Господ. Благо онима који плачу иштући царство Божје. Благо онима који плачу страдајући за веру Христову. Благо онима који плачу кајући се за грехе своје. Право покајање не може бити без суза. Чиме ћемо опрати грехе своје ако не сузама или – крвљу (крвљу мученичком)? Великом Макарију пошаљу Нитријски монаси молбу, да дође он један к њима, да не би они сви морали ићи к њему. Макарије послуша и дође. Слегну се око њега сви монаси и замоле га за реч поучну. Заплака се Макарије и кроз плач рече: „братије, нека очи ваше точе сузе пре него што одете тамо, где ће сузе наше пржити тела наша.“ Тада се расплакаше и сва братија.

Извињавам вам се у име непознатог Србина којег сам извукао из Саве, главе разбијене маљем.

mudzahedini-odsijecene-glave-teslic

Извињавам вам се у име 154 Србина одсечених глава, широм Босне, које је Др Станковић обдуковао.

Извињавам вам се у име старице рођене 1920. чију сам главу сликао у рукама др Станковића.

Извините због 132 мртва Србина, који би дошли да се извине, које сам сликао у Мркоњић граду.

Извините због Јасеновца, Прибиловаца, Јадовна; извините у име остатака покланог народа који је морао да напусти своја спаљена огњишта.

На братуначком Градском гробљу служен је парастос за око 3.500 српских цивила и војника из средњег Подриња које су припадници муслиманских снага убили у протеклом рату. Могли бисте и тамо да свратите. Нисте тамо били.

Десет хиљада Срба је убијено у Сарајеву. Убијали су Цацо, Јука, Ћела, Кинез, Кимина и свакакав олош у насељима које су контролисали. Највећи део организатора, на челу са Алијиним Бакиром, је у власти и редовно на тв екранима траже „ резолуцију о Сребреници“. Траже да се свим Србима натакне легално омча за вјеки вјеков. Извините уважене нене, даиџе и амиџе шездесет посто ваших злочинаца је познато. На најмонструзније начине убијали нејач по Сарајеву. Мали број је симболично осуђен или проглашен лудим.

Да ли су вам причали, уважене нене, о посуди са извађеним српским очима када је „хрватско цвијеће“ харало на Дрини?

Тада је настала песма: “Дрино, водо, устави валове, да покупим кости драганове.“ И ту је убијено десет хиљада Срба. Међу њима много жена и деце.

Извините због Насера Орића који вам се никада неће извинити.

Извините због рахметли Баба Алије Изетбеговића који је све договорио.

Извините због Била Клинтона, Енглеза и Француза са којим је договорио.

Они вам се никад неће извинити.

Извините због оних Срба који су у том договору учествовали.

РАХМЕТУЛАХИ АЛЕЈХИ РАХМЕТЕН ВАСИЈАХ

ПС:

Извињавам се на крају нашим властодршцима и свима који су се пре мене извинили. Иако за оно што су нама урадили никад се нико извинити неће . За толике жртве и страдања.

Последња вест: Бил Клинтон био у Сребреници.

Јесте ли му обезбедили Овални салон?

Јесте ли се договорили ко ће да му замени Монику. Насер или Бакир?

Заслужио је то Мистер Бин највећи кривац за Сребреницу.

ПЛАН је следећи; седам хиљада људи, 11. јула, дакле, за неколико дана, треба да дође у центар Београда, пред Скупштину Србије – у исто време док у Поточарима буде трајало обележавање 20 година од страдања Бошњака у Сребреници – и легне на асфалт. Зашто? Због Сребренице. Снажна симболика, још јача асоцијација, кристално чиста порука: тела на земљи, центар Београда, све је кренуло из Београда, Србија се извињава, тражи опроштај, признаје кривицу...

ratko-dmitrovic151_620x0

Ако се ово догоди, а иза плана стоје познате дружине: „Жене у црном“, Хелсиншки одбор, Иницијатива младих, ЈУКОМ… последице по Србију могу да буду горе и далекосежније од оних које са собом носи енглеска резолуција о Сребреници.

Наиме, из кругова организатора процурила је информација да је за најављену представу у Београду већ обезбеђено тридесетак телевизијских екипа из целог света а прва реченица њихових извештаја, у то сам убеђен, гласиће: „Србија је данас признала одговорност за геноцид у Сребреници.“

Може Влада Србије да усваја и саопштава шта хоће, кабинет председника Србије такође, то у светске медије неће, или ће реченица, две у врх главе. Извештаји с перформанса за Сребреницу трајаће колико буде потребно да се публици широм света усади „коначна истина“: Србија је крива, Срби су геноцидни.

Све што је до сада у Београду рађено на сатанизацији Србије и Срба, од стране споменутих организација и њима припадајућих кругова, није ни за поређење с горњим планом. Ако ово успе, лидери невладиних дружина, деценијски прегаоци на бетонирању апсолутне српске кривице за све што се деведесетих догађало на тлу бивше Југославије, могу у пензију. Њихова мисија, задатак, пројекат… биће испуњен.

Иницијатор лежања испред Скупштине Србије зове се Душан Машић. Верујем да вам то име ништа не значи, па ево неколико основних података: човек је својевремено учествовао у покретању Радија Б-92, те на истом водио информативни програм. Касније је радио за Американце, па нешто петљао у Г-17 плус (сећа ли се неко те екипе?) а данас је новинар британског Би-Би-Сија. Живи у Лондону. Опет Лондон, опет Енглеска.

Ништа се на овом тлу, пуних 150 година не догађа случајно, а кад су Енглези у питању све је до танчина испланирано. Хладно, хируршки и антисрпски. Још од Дизраелија. Машић је у овом случају, разуме се, само средство.

Џон Фротингем и Даринка Грујић су имена која ћете после читања овог текста добро запамтити, а када чујете како су се према нашој ратном сирочади опходили у Атини, Тулону и Ници, нећете моћи да зауставите сузе!

Амерички милионер Џон Фротингем спасио је током Првог светског рата на стотине српске сирочади

Амерички милионер Џон Фротингем спасио је током Првог светског рата на стотине српске сирочади.

Фото: Wikipedia/Ministry of Information Photo Division Photographer, Архивска фотографија

Било је то време у потпуности другачије од овог данашњег, иако је само годину дана раније било све исто као и сада: мирно, са неколико облака који су се надвијали над Европом као бауци рата, патње, страдања и људске катаклизме. А сви знамо ко највише пати када се помрачи човеков ум и он утоне у олују крви. Највише пате деца.

Тако је било и у Краљевини Србији, почетком Првог светског рата, када је сва непријатељска силесија здружено заграктала на нашу отаџбину, у жељи да је уништи, сејући пустош и смрт. Уплакану децу војска је налазила поред мртвих родитеља, по путевима, по спаљеним селима, варошицама, варошима и градовима, и доводила је у Младеновац где се налазила команда.

Куд ће, и шта ће са том ратном сирочади, било је велико питање, све док у град није дошла жена у америчкој униформи са шајкачом на глави.

Даринка Грујић, како се звала ова наша заборављена хероина, Американка српског порекла, неколико месеци раније организовала је у Њујорку добротворну забаву која је имала за циљ да прикупи нешто новца како би се помогло Србији која пати и страда.

Даринка Грујић

Даринка Грујић, коју су прозвали Мама Грујић јер је заједно са Џоном Фротингемом спасавала српску децу из пакла Првог светског рата. Фото: Архивска фотографија

Њу је одлучио да походи и индустријалац Џон Фротингем, који се још од раније интересовао за наш народ и који јој је, на њено велико изненађење, дао чек на 10.000 долара, што је тада била велика сума, за слање болнице. Предложио јој је да оде у Србију и да види где је највише помоћ потребна, а он ће се побринути за све остало.

Када је стигла у Солун, нашла се очи у очи са нашом чувеном бирократијом: морала је да подмићује српске службенике да би болница кренула ка Србији. А заједно са њом, кренула је и Даринка, и добро је да је кренула јер је на лицу места могла да се увери ко су они којима је помоћ најпотребнија: најмлађи.

Чим је то схватила, вратила се у САД, поднела извештај Џону Фротингему, донела одликовање које му је послао краљ и предложила да се оснује дом ратне сирочади. Овај је то одушевљено прихватио, одрешио кесу до краја, укључио у причу и друге америчке индустријалце као што је био њујоршки трговац текстилом, Кларк, а Грујићева је крајем августа 1915. поново кренула пут Солуна, сада као управница “Дома ратне сирочади Џона Фротингема”, пише “Политикин Забавник”.

Драгољуб Јеличић са 12 година брани Београд 1914. године

Драгољуб Јеличић са 12 година брани Београд 1914. године. Фото: Wikipedia Commons

У Младеновцу је покупила децу, као што смо написали на почетку, и кренула пут Скопља возом, који су Бугари напали у току ноћи, али срећом нико није страдао. После много перипетија и великих опасности, преко повратка за Митровицу па за Битољ и Ђевђелију, деца, сада обучена у униформе америчких младих извиђача али са српским шајкачама, стигли су у Солун. Бесна на бездушне чиновнике које је болела брига и за децу и за све остало, проваљује у стан нашег конзула и у њега смешта децу. Конзул јој касније на томе честита.

Разапињу шаторе које је донела из САД, данима не спава, ножевима јој скидају ципеле са отеклих ногу. Српски војници јој говоре: “Ти, па Бог!”. Ускоро крећу пут Пиреја бродом, јер Немци почињу да бомбардују град. Атинска лука их дочекује на величанствен начин, а њени извештаји Џону Фротингему излазе у америчкој штампи.

Када је он обавештава да је почео са организацијом “Савезничког базара” где ће све земље које ратују против Централних сила представити своје рукотворине, она пакује седморо српске дечице на брод, у нашој народној ношњи, и води их за Њујорк. Америка у сузама дочекује нашу малу делегацију. Почињу да је зову Мама Грујић, а Фротингем, ваљда да не би своје име истицао, мења назив дома у “Српско-американски дечји дом” и натраг за Даринком шаље и товар хране и седам вагона одеће.

Момчило Гаврић салутира мајору Стевану Туцовићу током Првог светског рата

Момчило Гаврић салутира мајору Стевану Туцовићу током Првог светског рата. Фото: Wikipedia Commons/Ристо Шуковић

По повратку у Грчку, одмах се укрцавају за Француску, али то сазнају тек на броду; тајна је чувана због шпијуна и могућег напада немачких подморница. Капетан пушта веселу децу да вршљају по броду. Средином децембра 1916. године стижу у Тулон, који се цео целцијати окупио у луци да би дочекао “децу мученике”, како их је звала француска штампа. Мама Грујић у потрази за смештајем налеће у Ници истог дана на “Хотел Алхамбру”, који је деловао празно.

– Све је спремно за дочек деце – рекао јој је власник хотела.

– Како за дочек, откуд сте знали да долазимо?! – била је збуњена Грујићева, али је овај потом обавештава да је јуче сазнао да стижу и да је одмах дао да се хотел испразни.

Српска војска

Фото: Архивска фотографија

Децу аутомобилима пребацују у ово монденско летовалиште, а они који нису могли да стану у хотел под своје окриље узима крем друштва Азурне обале. Сви скупа славе Светог Саву, а процесији током прославе Врбица – за коју су деци одела послали дародавци из Париза – прикључује се дословно цео град.

Када су САД ушле у рат априла 1917. године, Грујићева шаље телеграм подршке председнику Вудроу Вилсону, у име деце. Овај јој одговара истог дана! Чак је и он био упознат са радом дома, чак се он бринуо о српској сирочади!

Потом Џон Фротингем стиже у Европу, али ништа што је до тог тренутка урадио није било довољно нашим чиновничићима који се изгледа никада не мењају и кроз сва времена остају исти: један од њих је у Француској Фротингему одбио да изда визу за Солун. Грујићева је морала да прети Николом Пашићем, да би се овај смиловао!

Џон Фротингем, човек који је спасавао животе српске сирочади у Првом светском рату

Џон Фротингем, човек који је спасавао животе српске сирочади у Првом светском рату. Фото: Архивска фотографија

Нису се муке Фротингемове ту завршиле, па је тако једном морао да упише да је отац 230 деце. Ипак, он није одустајао и није због неколико тиквана мењао мишљење о целој нацији. На Солунском фронту је чак саградио и тениски терен за разоноду војника, али су га Аустријанци преорали гранатама.

После пробоја Солунског фронта кретао се заједно са српском војском, организовао прихват рањеника, помагао где год је видео да је помоћ потребна. Ништа за њега није било довољно: када је сазнао да су Бугари из занатске школе у Нишу однели машине за шивење, одмах је купио нове. Војвода Живојин Мишић га због свега одликује Карађорђевом звездом.

Коначно, време је дошло и да се српска деца из Француске опросте од своје друге домовине која их је тако брижно примила, и да крену пут отаџбине. Преко Дубровника, заједно са легендарном Мамом Грујић стигли су у престоницу па потом у Сремску Каменицу где су се сместили у дворац мађарског грофа Карачоњија.

Задужбина Џона В. Фротингема у склопу кога је постојао Дом српско-америчког пријатељства

Задужбина Џона В. Фротингема у склопу кога је постојао Дом српско-америчког пријатељства. Фото: Архивска фотографија

Његовом опроштају од Србије присуствовао је и престолонаследник Александар који га је том приликом одликовао Орденом белог орла са мачевима и именовао почасним пуковником. Никада није престао да се дописује са децом чије је животе спасио, чак им је финансирао и школовање. На крају се и оженио Српкињом, Јеленом Лозанић, ћерком хемичара Симе Лозанића. На медени месец дошао је ни мање ни више него у Србију, у дом!

1929. године је овај заборављени великан купио и дворац и помоћне зграде и 18 јутара парка и основао Задужбину Џона В. Фротингема у склопу кога је постојао Дом српско-америчког пријатељства. 1933. године, када се завршило школовање последње групе сирочади, сиротиште је угашено, а још нешто раније је ту отворена Домаћичка школа Краљевског фонда за сеоске девојке, наравно о трошку Фротингема.

Овај велики човек, Американац и пријатељ Срба, умро је 20. новембра 1935. године, а наша је срамота што Џон Фротингем нема ни споменик у Србији, а камоли улицу. Наша велика срамота! Грујићева се последњи пут помиње 1954. године, а Србија се ни њој није одужила. Двострука срамота, која може и мора бити исправљена!

Ако случајно видите политичара да пред јавни наступ ради склекове, шакама се одупире о зид или потпуно исплаженог језика изговара азбуку, велике су шансе да је био на обуци код глумца Марка Стојановића, најпознатијег домаћег пантомимичара који већ годинама људима који воде државу држи часове и вежбе невербалне комуникације.
7954_markostojanovic1_f
На питање да ли му политичари траже да их научи да лажу тако да се то не примети, Марко одговара: „Па… то би могло бити једно од тумачења.” Како да препознамо да нас политичар лаже, питамо Марка.
– Ја их учим да сакрију, а то је веома тешко. Занимљиво је да тело има потребу да се сакрије и побегне од лажи. Ако неко шаком прекрива део лица: уста, врат, образ, чело, уши… значи да нешто скрива, и само треба сазнати шта. Уколико вас не гледа у очи, може се десити да лаже – али, с друге стране, они који знају за то правило, чине супротно – почињу да зуре у вас! Дакле, и ако буље, значи да нешто ту није у реду – открива Марко.
Положај тела много говори о човеку. Стојановић политичаре поред осталог учи да не држе шаку у шаци, да не прекрштају руке јер то представља одбрамбени став.
– Да не би држали руку у руци – прича даље Марко – саветници им дају да држе оловку. А онда се они грчевито са обе руке ухвате за ту оловку као за управљач на бициклу, али и изгледају баш тако: као слонче на бициклу!

Грицкање оловке
Веома познат политичар, један од Маркових клијената, на први састанак дошао је баш са оловком у руци.
– Питао сам га шта ће му оловка и да ли је грицка. Ако волиш да грицкаш, даћу ти шаргарепу јер је много здравија, рекао сам му. „Не”, каже, „ишао сам и пре на часове и тамо су ми рекли да држим оловку уколико не знам шта ћу са рукама.” И тако се човек није одвајао од оловке! На свим емисијама, митинзима, предизборним кампањама… држао је оловку у руци! Једва сам га одучио. На јавним наступима руке су незгодна ствар. Често не знамо шта ћемо с њима. „Када треба да одржим јавни говор, просто зажалим што имам руке”, жалио ми се клијент – прича Марко.
Познати глумац је након завршене Драмске академије завршио неколико семинара и школа у Француској и Америци и постао стручњак за невербалну комуникацију. Својом пантомимом нас већ годинама засмејава, а способност да пренесе своје знање открили су и политичари не само из Србије већ и из региона. Најчешће га ангажују пред изборе.
– Један бивши премијер, фин човек, питом, што је мало чудно за политичара, имао је проблема: крајње незанимљив говор, раван, у једном тону и досадан. Али, био је потпуно отворен за сарадњу и желео је да учи.

Бајке за децу

7952_markostojanovic_sg
Марко му је дао необичан, али једноставан задатак: да окупи децу из комшилука и прича им бајке „Црвенкапа” и „Пепељуга”.
– То је фантастична вежба јер деца отворено кажу шта мисле и уколико им за првих 10, 15 секунди не привучете пажњу, она одоше да се играју. Тај премијер је након много вежбе научио да крајње занимљиво прича бајке. Наравно, ја их не учим да народу причају бајке, већ да буду искрени јер и ја сам део народа па ме се и те како тиче шта раде и говоре – објашњава Стојановић.
Градоначелник једног града у Србији пред сваки јавни наступ „гура зидове” и „позива на јуриш”. И то је Марко осмислио.
– Тај градоначелник је био веома фин, али туњав човек. Није имао енергичност. Једна од вежби које користим за ослобађање енергије и гласа јесу склекови. Терам га да пред јавни наступ ради склекове, а када се умори, да стане на пола склека и почне да говори. Пошто је веома незгодно да га неко види у тој ситуацији, поготово противкандидат, уместо склекова „гура зид” и одсечно говори неку војничку беседу.
Да аутомобили којим се политичари возе немају затамљена стакла, могли бисмо видети познатог политичара обученог у елегантно одело, све са краватом, како се плези и прави гримасе. Наравно, и то је Марково масло!

Демостен је знао шта ради
– Демостен је под језик стављао каменчић да би што боље говорио, а ја их терам да ставе пампур у уста, чврсто држе зубима и тако говоре. На тај начин се размрдају мишићи усана што је веома важно учинити пред јавни говор. Пошто пампур није увек доступан, треба потпуно исплазити језик и у том положају веома изражајно говорити азбуку, што неминовно доводи до гримаса на лицу. Саветујем их да то раде у аутомобилу на путу до места на ком држе говор.
Марко каже да се не устручава да као грађанин сваком од клијената каже шта мисли о њему и његовој партији.
– Изразим и наду да ће им моје приватно мишљење, које нема везе са овим што радим, нешто значити, па сутра када дођу на власт можда нешто и промене.

Истраживање пре избора
Многи политичари ангажују стручњаке да их обуче пред изборе.
– На прошлим изборима јасно се видело ко је радио са неким тренером. Одједном је председник Тадић постао много агресивнији, сваки час је подизао песницу у ваздух и том песницом је махао да би показао своју енергичност, док је Томислав Николић постао врло питом, почео човек да се осмехује! То је све последица обуке и врло озбиљног истраживања које је претходило тим обукама – прича Марко.

studenti 2Поштована професорко Турајлић,

Било нам је изузетно драго читати ваш интервју о нашој акцији поводом Сребренице на медијском сервису Слободна Европа, јер сваки такав интервју нама показује да смо на часном и добром путу. Не чуди нас што сервис Слободна Европа за наслов свога текста о нашој акцији није узео неку реченицу из интервјуа наше колегинице или нашег писма, на пример – одлазак у Поточаре представља сврставање српских жртава на нижи ранг вредности – и што је Ваше мишљење у односу на студенте имало предност за тај сервис. Јер у својој индоктринираности десило нам се да смо се бавили делима највећег идеолога америчке спољне политике Хенрија Кисинџера, те да нам је он тамо јасно и прецизно објаснио шта сервис Слободна Европа значи за неслободу Европе.

Такође, не чуди нас што Слободна Европа ништа не пише о српским жртвама Сребренице, а кроз своје интервјуе и текстове инсистира на наводном геноциду над Муслиманима у јулу 1995. године, јер толику мржњу према свему српском показују и тиме што студенте из Републике Српске називају студентима из „дела Босне и Херцеговине“. Ах, та геноцидна творевина, Република Српска – ни помена имена достојна!

Но изненађује нас, професорко Турајлић, да један професор Универзитета у Београду (сада у пензији) може допустити себи такав педагошки гаф (хмм, гаф?) да читаву групу од 400 студената, а сада већ преко хиљаду њих, назове „индоктринираним“. Да ли сте Ви разговарали са потписницима или организаторима акције о писму за Сребреницу? Да ли познајете било кога од нас и знате на чему иницијатори акције заснивају своје ставове? Како знате да смо индоктринирани? Само зато што се не слажемо са Вашим мишљењем? Како то да ми петнаест година живимо у јавном дискурсу који је изразито прозападно оријентисан и у којем се спречава, гуши или игнорише све патриотско и национално од културе до политике, а остали смо неиндоктринирани тим дискурсом, за разлику од Вас, који редовно заступате ставове тог дискурса: ко је овде индоктриниран, професорко Турајлић? Нама је много жао када видимо да један професор има такав начин обраћања студентима или „дисквалификације“ истих.

srbijanka-turajlic

У тексту се помиње да „Србија левитира“ и да ми наступамо са десничарских позиција. Не, ми наступамо са позиција љубави према својој држави и своме народу и, што је напад оних који стварају дискурс којега Ви заступате на српски национални интерес већи, тиме су наша љубав и отпор који се из ње рађа јачи. То је једноставан реципроцитет и, ако он не постоји, човек више није слободно биће, него роб. Очигледно је, професорко Турајлић, да дискурс којег Ви заступате, љубав према отаџбини види као, да парафразирамо Маркса, девојку из туђине без прозападне путне исправе коју треба протерати из државе Србије. Очигледно је да је данас у Србији највећи грех волети своју земљу, јер грађанима са тим „грехом“ Ви, и они који заступају Ваш дискурс, без проблема лупите жиг десничара, екстремиста, индоктринираних, ратних хушкача итд.

Кажете да сте „згађени“ нашим писмом. Шта је толико гадно: то што тражимо да Ви и сви они који тврде да се десио геноцид у јулу 1995. признају и геноцид над Србима Сребенице у три године које су претходиле? Зато што тражимо да се неко из Сарајева и представника земаља које доносе антисрпску резолуцију поклони и српским жртвама у Братунцу? Србија је држава у којој избори знају да се дешавају веома често: зар после сваких избора морају нови премијер и председник Србије да се извињавају и клањају у Поточарима, а да нико са друге стране не оде у Братунац. Професорко Турајлић, на такав начин се не долази до искреног помирења, и Ви то добро знате.

bratunacgroblje02

Ми, студенти иницијатори и потписници овога писма, спремни смо први да се поклонимо свакој жртви друге стране ако видимо барем трунку покајања и жеље са друге стране да се стигне до искреног помирења. Реакција Сарајева на хапшење Насера Орића, човека који је лично ископао очи Слободану Илићу, српском судији из Сребенице, и заклао га, показује нам да са друге стране нема никакве жеље за искреним помирењем, већ за константим понижавањем српскога народа. Спремни смо и да поставимо питање које је поставио председник Републике Српске, Милорад Додик: зашто се Сребеница не прогласи местом геноцида над Србима и Муслиманима? Али, професорко Турајлић, Ви нисте спремни да станете иза српских жртава што сте показали непоштовањем нашег писма, макар, само зато што нисте рекли, у складу са својим мишљењем, да грешимо за геноцид, али смо управу за српске жртве. За Вас српске жртве не постоје, то сте показали овим интервјуом. И, молимо Вас, немојте се позивати на пресуде судова у Хагу, јер сте и сами свесни да су те институције изгубиле сваки кредибилитет у очима међународне правде, барем зато што Насер Орић није осуђен за очи Слободана Илића.

Поштована професорко Турајлић, индоктринирани студенти Вас позивају да признате геноцид над српским народом у Сребреници од 1992. до 1995. године и дигнете глас у име њихових несмирених душа. Позивамо Вас у име 3.267 српских душа чији је живот у већини случајева одузет хладним оружјима, дакле, ножевима, бодежима, секирама. Позивамо Вас у име српске деце Сребренице, које злочинац није штедео, у име српских мајки Сребренице, које су живот завршиле са урезаним крстом у пределу абдомена, у име српских мушкараца Сребренице, који су обрезивани у верским обредима. Дакле, убијани, у већини случајева, дугом, тешком и трагичном смрћу. Позивамо Вас да заједно са нама запалите свећу у храму Светога Саве и српским и муслиманским жртвама Сребренице. Само тако ћете показати да сте велики човек, а не само професор у пензији који себи дозвољава овакве педагошке испаде и невеште покушаје дисквалификције студената. С вером у искрено помирење народа на овим просторима, надамо се Вашем прихватању нашег позива.

С поштовањем.

Председнику Републике Србије Томиславу Николићу;

Председнику Владе Републике Србије Александру Вучићу;

Уверени да заступамо став већине српскога народа, овим писмом желимо да апелујемо на вас да не учествујете у актуелној демонизацији сопственог народа могућим одласком у Поточаре 11. јула. Ваш одлазак у Поточаре имао би далекосежне последице по српски народ: имплицитно признавање наводног геноцида; сврставање српских жртава Сребенице на нижи ранг вредности; давање оправдања британској резолуцији у Савету безбедности и проглашавње српског народа геноцидним; учествовање у директном удару на Републику Српску са крајњим циљем да се укине као творевина настала на наводном геноциду.

Нељудски је негирати злочин, но, нико поштен и истинољубив не може прихватити и рећи да је то био геноцид. Један од таквих јесте и Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“ у Јерусалиму, који је у интервјуу за „Политику“ (18.06.2015) нагласио, поредећи са Руандом и Холокаустом, да се Сребреница не може окарактерисати као геноцид. Познате су вам контраверзе око овог злочина, које теорију геноцида доводе у питање од тога да ли су, и колико, убијени стрељани или погинули у пробоју ка Тузли у борби са Војском Републике Српске, преко тога да велики број „стрељаних“ и данас живи широм света или су убијени пре ових догађаја и тога да је Ибран Мустафић, оснивач СДА у Сребреници и ратни председник Извршног одбора у Скупштини општине Сребреница, тврдио да су сами, из својих разлога, убили 500-1000 људи, до последње пресуде генералу Толимиру у којој се тврдњом од 4700 убијених негира званична верзија од преко 8000 наводно стрељаних. Један убијен је много, али овде је и много недоследности да би се тек тако прихватила теорија о геноциду.

Оно што највише боли српски народ јесте да сви они који данас учествују у његовој демонизацији не виде или намерно не желе да виде преко 3000 српских жртава у Сребреници убијених у периоду од 1992. до 1995. Напомињемо да је од овог броја преко 70% цивила и то, већином, масакрираних хладним оружјем. Ове злочине признао је наредбодавац и извршилац Насер Орић на прослави двогодишњице оснивања муслиманске војске у Сребреници, када је набројао српска села која је разарао. Све жртве су једнаке, али данас видимо тенденцију да се српске жртве прикажу као неједнаке, безвредне помена, обележја и резолуције. Да не набрајамо друге злочине над Србима о којима се ћути, као што су у Сарајеву, Возући, Купресу, Сијековцу и другим местима.

Ми смо свесни, а верујемо и ви, да резолуција у Савету безбедности нема за циљ помирење на овим просторима, већ утемељење препреке ка могућем помирењу два народа. Геноцид у Сребреници је измишљен да се два народа никада не помире.

Резолуција у Савету безбедности је директан удар на српски народ са намером да се као такав прогласи геноцидним, као и на Републику Српску са крајњим циљем да се она укине као творевина наводног геноцида одузимањем надлежности и утапањем у унитарну државу, чиме би се додатно обезвредило преко 3000 српских жртава Сребенице, крвљу утканих у њену слободу и стварање. Ми, српски студенти овде потписани, не желимо да стојимо по страни док се одвијају перфидни напади на основе државности Републике Српске. Српски народ не жели да својим поступцима допринесе тим нападима. Стога вам се обраћамо са пуном моралном, материјалном и физичком подршком да следите политику државног разлога и одбраните интересе српске државотворне идеје, да одбраните интересе Републике Српске и српскога народа који тамо живи.

Ви се налазите у историјском тренутку у којем својим поступцима можете спречити да будућа поколења широм света о српском народу уче као о геноцидном, да се његове, такође велике, жртве у том рату забораве. Ви можете спречити давање легитимитета вишедеценијској демонизацији. Представници Србије већ су ишли у Поточаре и извињавали се за наводни геноцид. Да ли је српском народу узвраћено извињењем за његове жртве? Да ли су муслимански представници и представници западних земаља обележили српско страдање у Братунцу? Ви немате разлога, као представници Републике Србије, да поново идете тамо. Због свега наведеног ми вас позивамо да не идете у Поточаре 11. јула и да позовете Руску Федерацију да стави вето на резолуцију о Сребеници у Савету безбедности.

У Београду, 23. 6. 2015. г.

Српским студентима

Желимо да позовемо све српске студенте где год да живе, а желе да стану иза овог писма и потпишу се да нам се јаве и пруже подршку, као и све грађане да пруже подршку.Такође, позивамо све организације, партије и људе који желе да подрже истину о Сребреници.

Потписници:

1.         Тамара Гајић, Православни богословски факултет, Београд

2.         Ненад Узелац, Факултет политичких наука, Београд

3.         Марко Шукало, Правни факултет, Београд

4.         Невен Ђенадија, Факултет политичких наука, Бања Лука

5.         Алексић Јован, Филозофски факултет, Косовска Митровица

6.         Марко Весић, Православни Богословски факултет, Београд

7.         Мира Ђуричић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

8.         Милош Иванишевић, Факултет политичких наука, Београд

9.         Сања Војиновић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

10.       Марко Сарић, Универзитет у Бечу, Институт за источноевропске студије

11.       Божидар Мијаиловић, Православни богословски факултет, Београд

12.       Стефан Јовановић, Православни богословски факултет, Београд

13.       Марко Пејковић, Факултет политичких наука, Београд

14.       Јовиша Ћировић, Факултет политичких наука, Београд

15.       Милош Хркаловић, Факултет политичких наука, Београд

16.       Небојша Ђогатовић, Православни богословски факултет, Београд

17.       Марко Перишић ИТС, Београд

18.       Милица Бабић, Филозофски факултет, Источно Сарајево

19.       Васо Божић, Факултет техничкин наука, Нови Сад

20.       Биљана Моћевић, Економски факултет, Источно Сарајево

21.       Весна Станковић, Филозофски Факултет, Источно Сарајево

22.       Немања Бишевац, Филозофски факултет, Косовска Митровица

23.       Драгана Поповић, Правни факултет Источно, Сарајево

24.       Урош Николић, Факултет политичких наука, Београд

25.       Милица Перић, Филозофски факултет, Источно Сарајево

26.       Никола Млађеновић, Висока школа за услужни бизнис, Источно Сарајево

27.       Милан Божић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

28.       Милош Скелеџија, Пољопривредни факултет, Нови Сад

29.       Марко Зарић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

30.       Јована Мишић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

31.       Николина Васић, Филозофски факултет, Источно Сарајево

32.       Велемир Сурбат, Независни Универзитет Бања Лука, Бања Лука

33.       Огњен Иваз, Педагошки факултет, Бијељина

34.       Радмила Моћевич, Филозофски факултет, Источно Сарајево

35.       Милош Јаковљевић, Православни богословски факултет, Београд

36.       Миљана Тасовац, Пољопривредни факултет Нови Сад

37.       Велемирка Мићић, Филозофски факултет, Источно Сарајево

38.       Јована Миличић, Правни факултет, Бања Лука

39.       Немања Девић, Филозофски факултет, Београд

40.       Милана Мариновић, Филозофски факултет, Бања Лука

41.       Павле Агбаба, Правни факултет, Бања Лука

42.       Весна Јовановић, Правни факултет, Добој

43.       Соња Миливојевић, Економски факултет, Бања Лука

44.       Љубомир Нишић, Економски факултет, Добој

45.       Немања Деспић, Економски факултет, Бања Лука

46.       Лука Мугоша, Факултет политичких наука, Подгорица

47.       Дарко Крсмановић, Економски факултет, Источно Сарајево

48.       Слађана Брљић, Економски факултет, Бања Лука

49.       Милош Јокић, Факултет политичких наука, Београд

50.       Јелена Петковић, Економски факултет, Бања Лука

51.       Моника Човочковић, Природно математички факултет, Бања Лука

52.       Ненад Лилић, Факултет политичких наука, Београд

53.       Наташа Мијовић, Филозофски факултет, Источно Сарајево

54.       Бранко Поповић, Факултет политичких наука, Београд

55.       Миљана Дробњак, Хемијски факулет, Београд

56.       Кристина Стојановић, Филозофски факултет, Нови Сад

57.       Дејан Којић, Прометеј, Бања Лука

58.       Божо Ивановић, Прометеј, Бања Лука

59.       Татјана Дудаш, Институт Polytechnique LaSalle Beauvais- MSc in Plant Breeding, Француска

60.       Дарко Стјепановић, Независни Универзитет Бања Лука, Бања Лука

61.       Игор Бирчаковић, Независни Универзитет Бања Лука, Бања Лука

62.       Марко Таборин, Правни факултет, Источно Сарајево

63.       Предраг Владисављевић, Православни богословски факултет, Београд

64.       Милош Голијанин, Факултет политичких наука, Сарајево

65.       Александра Којић, Фармацеутски факултет, Бијељина

66.       Александар Марјановић, Факултет пословне економије, Бијељина

67.       Стефан Стаменковић, Православни богословски факултет, Београд

68.       Горан Лукић, Православни богословски факултет, Београд

69.       Гвозден Ненадовић, Православни богословски факултет, Београд

70.       Душа Никић, Православни богословски факултет, Београд

71.       Сандра Еркић, Факултет пословне економије, Бијељина

72.       Саша Еркић, Педагошки факултет, Бијељина

73.       Наташа Гелић, Педагошки факултет, Бијељина

74.       Вања Костић, Педагошки факултет, Бијељина

75.       Александар Којић, Стоматолошки факултет, Фоча

76.       Николина Мићић, Факултет за право, јавну управу и безбедност, Београд

77.       Жељка Радовић, Медицински факултет, Бања Лука

78.       Бојана Голубовић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

79.       Николина Анђић, Пољопривредни факултет, Бијељина

80.       Митар Захарић, Факултет пословне економије, Бијељина

81.       Тамара Јовић, Факултет правних наука- Апеирон, Бања Лука

82.       Маја Радић, Висока здравствена школа струковних студија, Београд

83.       Тања Мирковић, Медицински факултет, Бања Лука

84.       Драгица Драгичевић, Висока здравствена школа струковних студија, Београд

85.       Татјана Рикић, Правни факултет, Нови Сад

86.       Јадранко Јосиповић, Медицински факултет, Фоча

87.       Катарина Бошњак, Факултет за међународну економију и финансије, Београд

88.       Настасија Дакић, Факултет организационих наука, Београд

89.       Стефан Цвијетић, Факултет пословне економије, Бијељина

90.       Никола Манојловић, Пољопривредни факултет, Бијељина

91.       Олга Тмушић, Факултет пословне економије, Бијељина

92.       Никола Пашајлић, Факултет пословне економије, Бијељина

93.       Немања Грачанин, Факултет пословне економије, Бијељина

94.       Сања Тришић, Факултет пословне економије, Бијељина

95.       Јелена Тадић, Факултет пословне економије, Бијељина

96.       Никола Панић, Факултет техничких наука, Нови Сад

97.       Никола Попов, Природно математички факултет, Нови Сад

98.       Никола Шапоњић, Природно математички факултет, Нови Сад

99.       Предраг Ћорић, Природно математички факултет, Нови Сад

100.     Владимир Лаврњић, Природно математички факултет, Нови Сад

101.     Немања Буквић, Природно математички факултет, Нови Сад

102.     Милош Игњатовић, Природно математички факултет, Нови Сад

103.     Никола Кривокућа, Природно математички факултет, Нови Сад

104.     Владимир Радовановић, Филозофски факултет, Београд

105.     Ненад Шушњар, Пољопривредни факултет, Нови Сад

106.     Веселин Трипковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

107.     Тодор Јелић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

108.     Невена Рађеновић, Факултет техничких наука, Нови Сад

109.     Радован Маринковић, Факултет техничких наука, Нови Сад

110.     Милош Котур, Факултет политичких наука, Београд

111.     Катарина Тошовић, Факултет техничких наука, Чачак

112.     Милош Ковачевић, Факултет за пословну економију, Ваљево

113.     Сања Вуковић, Филолошки факултет, Београд

114.     Милица Стевић, Филолошки факултет, Београд

115.     Милош Тешић, Филозофски факултет, Београд

116.     Невена Таушан, Факултет политичких наука, Београд

117.     Стефан Србљановић, Факултет политичких наука, Београд

118.     Александра Белачић, Економски факултет, Београд

119.     Милош Родић, Култура и медији, Универзитет Џон Незбит, Београд

120.     Милан Благојевић, Факултет политичких наука, Београд

121.     Маја Крстић, Филолошки факултет, Нови Сад

122.     Никола Михајловић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

123.     Јована Видовић, Филолошки факултет, Београд

124.     Стефан Милошевић, Факултет политичких наука, Београд

125.     Стефан Вуковић, ИТ Академија, Београд

126.     Доситеј Тодоровски, Правни факултет, Нови Сад

127.     Милош Бошковић, Економски факултет, Београд

128.     Наталија Милетић, Факултет политичких наука, Бањалука

129.     Александар Топић, Факултет политичких наука, Београд

130.     Александар Богосавац, Факултет политичких наука, Бањалука

131.     Дејана Кљајић, Факултет политичких наука, Београд

132.     Маја Младеновић, Факултет политичких наука, Београд

133.     Славко Мекињић, Факултет политичких наука, Бањалука

134.     Никола Ковинић, Факултет политичких наука, Београд

135.     Анамарија Марић, Факултет политичких наука, Београд

136.     Сандић Ивана, Факултет политичких наука, Бањалука

137.     Владимир Зец, Факултет политичких наука, Бањалука

138.     Сузана Прелић, Факултет политичких наука, Београд

139.     Милош Благојевић, Филозофски факултет, Београд

140.     Наташа Јагодић, Факултет организационих наука, Београд

141.     Дајана Дејановић, Факултет политичких наука, Београд

142.     Дражана Ђурић, Факултет политичких наука, Бањалука

143.     Марко Мирић, Факултет организационих наука, Београд

144.     Ђурђина Турковић, Правни факултет, Подгорица

145.     Лазар Лојанчић, Факултет политичких наука, Београд

146.     Панче Денић, Правни факултет, Београд

147.     Немања Војновић, Правни факултет, Београд

148.     Стефан Пекић, Правни факултет, Нови Сад

149.     Стефан Рудан, Правни факултет у Београду

150.     Бушетић Станко, Правни факултет, Београд

151.     Данијела Зец, факултет политичких наука, Бањалука

152.     Јелена Бобић, Факултет политичких наука, Београд

153.     Милена Оцокољић, Филозофски факултет, Нови Сад

154.     Југослав Досеновић, Conestoga college in Kitchener, Ontario, Canada

155.     Ивана Лешчен, Факултет политичких наука, Бањалука

156.     Алекса Гудурић, Висока пословно-техничка школа, Ужице

157.     Милош Гаврановић, Правни факултет, Бањалука

158.     Михајло Звонар, Факултет политичких наука, Бањалука

159.     Мирјана Бановић, Факултет политичких наука, Бањалука

160.     Немања Шикман, Правни факултет, Београд

161.     Горана Штрбац, Факултет политичких наука, Бањалука

162.     Гордан Поповић, Правни факултет, Источно Сарајево

163.     Јованка Лакић, Факултет политичких наука, Бањалука

164.     Милан Јовановић, Факултет политичких наука, Београд

165.     Никола Стајић, Факултет за пословну информатику, Београд

166.     Милена Коривица, Правни факултет, Београд

167.     Немања Шикман, Правни факултет, Београд

168.     Алекса Тојчић, Правни факултет, Нови Сад

169.     Његован Станичић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

170.     Милош Марић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

171.     Ивана Видојевић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

172.     Радован Маринковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

173.     Ристо Ресторовић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

174.     Стефан Николић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

175.     Марина Милинковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

176.     Александар Ковачевић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

177.     Мара Дрљача, Пољопривредни факултет, Нови Сад

178.     Божана Крчмар, Пољопривредни факултет, Нови Сад

179.     Драгомир Димић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

180.     Надежда Тешин, Пољопривредни факултет, Нови Сад

181.     Немања Бијелић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

182.     Александар Лукић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

183.     Кристина Колаковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

184.     Марија Драговић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

185.     Милица Видић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

186.     Бојан Бугарски, Пољопривредни факултет, Нови Сад

187.     Бојан Келеман, Пољопривредни факултет, Нови Сад

188.     Бојана Андрић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

189.     Михаило Бошковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

190.     Немања Брзаковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

191.     Антоније Жунић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

192.     Младимирка Шукурма, Пољопривредни факултет, Нови Сад

193.     Зорица Стефановић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

194.     Борислав Јовић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

195.     Радован Марковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

196.     Стефан Станојев, Пољопривредни факултет, Нови Сад

197.     Дуња Вукотић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

198.     Ивана Симић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

199.     Милош Свилокос, Пољопривредни факултет, Нови Сад

200.     Милан Наранчић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

201.     Томислав Томић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

202.     Јован Топаловић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

203.     Ивана Срећковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

204.     Владимир Живојнов , Пољопривредни факултет, Нови Сад

205.     Владимир Прокић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

206.     Милош Казановић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

207.     Теодора Митровић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

208.     Ђорђе Арсеновић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

209.     Филип Штрбац, Пољопривредни факултет, Нови Сад

210.     Оља Срећковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

211.     Ивана Силађи, Пољопривредни факултет, Нови Сад

212.     Бранислав Ерцег, Пољопривредни факултет, Нови Сад

213.     Немања Бишевац, Филозофски факултет, Косовска Митровица

214.     Милица Сташић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

215.     Стојан Ивковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

216.     Ивана Милетић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

217.     Милан Рајек, Филозофски факултет, Косовска Митровица

218.     Никола Михајловић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

219.     Никола Богдановић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

220.     Јована Алексић, Медицински факултет, Косовска Митровица

221.     Ивана Илић, Учитељски факултет, Лепосавић

222.     Исидора Митровић, Медицински факултет, Косовска Митровица

223.     Катарина Максимовић, Правни факултет, Косовска Митровица

224.     Анђела Недељковић, Природно математички факултет, Косовска Митровица

225.     Марија Милосављевић, Медицински факултет, Косовска Митровица

226.     Милица Марковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

227.     Тијана Гуснић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

228.     Радмила Костић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

229.     Борис Радаковић, Филозофски факултет, Бања Лука

230.     Предраг Клајић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

231.     Петар Рашић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

232.     Предраг Лозо, Филозофски факултет, Бања Лука

233.     Стефан Стојковић, Медицински факултет, Косовска Митровица

234.     Милош Дамјановић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

235.     Александар Крстић, Медицински факултет, Косовска Митровица

236.     Радивоје Крга, Филозофски факултет, Косовска Митровица

237.     Милован Толић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица

238.     Матеја Лалић, Факултет уметности, Звечан-Косовска Митровица

239.     Стефан Павловић, IBCM, Косовска Митровица

240.     Никола Благојевић, Факултет техничких наука, Чачак

241.     Коста Тодоровић, Електротехнички факултет, Београд

242.     Игор Брозбић, Технички факултет, Бор

243.     Лазар Милић, Правни факултет, Косовска Митровица

244.     Ана Стошевски, Медицински факултет, Косовска Митровица

245.     Богдан Тодоровић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

246.     Милош Тимотијевић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

247.     Немања Компировић, Правни факултет, Косовска Митровица

248.     Драгана Марковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

249.     Слободан Стошић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

250.     Александар Ђурић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

251.     Стефан Сташић, Економски факултет, Косовска Митровица

252.     Живко Бишевац, Филозофски факултет, Косовска Митровица

253.     Теодора Илић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

254.     Лука Јовановић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

255.     Страхиња Арсић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

256.     Маша Делијованис, Правни факултет, Београд

257.     Иван Виријевић, Правни факултет, Косовска Митровица

258.     Јагода Јанковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

259.     Ивана Пантић, Медицински факултет, Београд

260.     Вања Јовић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

261.     Лазар Живић, Правни факултет, Косовска Митровица

262.     Тања Живић, Правни факултет, Косовска Митровица

263.     Тамара Митић, Факултет уметности, Звечан-Косовска Митровица

264.     Милош Влаовић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

265.     Милан Краговић, Природно математички факултет, Косовска Митровица

266.     Вељко Пајовић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица

267.     Данило Зечевић, Правни факултет, Косовска Митровица

268.     Филип Ројевић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица

269.     Јована Мурганић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

270.     Љубица Косовац, Висока здравствена школа струковних студија, Београд

271.     Светлана Јевтић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

272.     Немања Алексић, Филозофски факултет, Нови Сад

273.     Немања Цвитковац, Филозофски факултет, Нови Сад

274.     Снежана Хаџи-Ристић, Филозофски факултет, Косовска Митровица

275.     Филип Фићовић, Правни факултет, Косовска Митровица

276.     Јован Стојановић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица

277.     Борис Мандић, Филозофски факултет, Нови Сад

278.     Стефан Лапчевић, Филозофски факултет, Нови Сад

279.     Стефан Дурлевић, Правни факултет, Београд

280.     Стефан Радовановић            , Правни факултет, Београд

281.     Лазар Ступар, Саобраћајни факултет, Нови Сад

282.     Душан Ристић, Правни факултет, Бања Лука

283.     Никола Петровић, Правни факултет, Београд

284.     Ратко Савић, Правни факултет, Бања Лука

285.     Срђан Матаруга, Правни факултет, Нови Сад

286.     Срђан Божић,            Правни факултет, Београд

287.     Дарио Дринић, Православни богословски факултет, Београд

288.     Боро Керезовић, Факултет спорта и физичког васпитања, Нови Сад

289.     Александра Милошевић, Правни факултет, Београд

290.     Милош Дамњановић            , Правни факултет, Београд

291.     Немања Вуковић, Паневропски факултет Апеирон, Бања Лука

292.     Ђорђе Шекуларац, Правни факултет, Београд

293.     Марко Бухач, Електротехнички факултет, Београд

294.     Ђорђе Сушић, Економски факултет, Београд

295.     Наташа Ђорђић, Филолошки факултет, Бања Лука

296.     Весна Благић,            Филозофски факултет, Бања Лука

297.     Милош Гаврановић, Правни факултет, Бања Лука

298.     Милан Бајкић, Филозофски факултет, Београд

299.     Владана Качавенда, Паневропски факултет Апеирон, Бања Лука

300.     Сузана Качавенда, Факултет политичких наука, Бања Лука

301.     Милица Штрбац, Стоматолошки факултет, Панчево

302.     Стефан Стефановић, Правни факултет, Београд

303.     Дејана Петровић, Филолошки факултет, Бања Лука

304.     Драго Анђелић, Правни факултет, Београд

305.     Невена Ракић, Факултет политичких наука, Бања Лука

306.     Јован Пушкар, ДИФ Грац, Аустрија

307.     Радмила Живковић, Филолошки факултет, Бања Лука

308.     Александар Војновић, Православни богословски факултет, Београд

309.     Борис Бенцуз, Православни богословски факултет, Србиње

310.     Оља Дабић, Природно математички факултет, Бања Лука

311.     Наташа Топић, Филолошки факултет, Бања Лука

312.     Тамара Цветановић, Географски факултет, Београд

313.     Милица Калабић, Технолошки факултет, Бања Лука

314.     Перо Трнинић, Шумарски факултет, Бања Лука

315.     Радмила Живковић,  Филолошки факултет, Бања Лука

316.     Игор Мајкић, Хемијски факултет, Београд

317.     Светислав Арежина,            Пољопривредни факултет, Бања Лука

318.     Тамара Стаменчић, Музичка академија, Источно Сарајево

319.     Марко Нинковић, Правни факултет, Београд

320.     Војислав Пајтић, Правни факултет, Београд

321.     Немања Шмитран, Технолошки факултет, Нови Сад

322.     Бојан Мијатовић, Технолошки факултет, Нови Сад

323.     Стефан Лазић            , Технолошки факултет, Нови Сад

324.     Никола Шавија, Технолошки факултет, Нови Сад

325.     Миодраг Билбија, Технолошки факултет, Нови Сад

326.     Александар Добрић, Факултет техничких наука, Нови Сад

327.     Лазар Вркатић, Саобраћајни факултет, Нови Сад

328.     Јанко Ратковић, Правни факултет, Београд

329.     Тара Красић, Правни факултет, Београд

330.     Јована Новаковић, Политичке науке, Бања Лука

331.     Дејан Микић, Грађевински факултет, Суботица

332.     Стефан Тулемија, Саобраћајни факултет, Бања Лука

333.     Раденко Јованчевић, Машински факултет, Бања Лука

334.     Саша Ковачевић, Саобраћајни факултет, Бања Лука

335.     Александар Ковачевић, Санитарни инжењеринг, Бања Лука

336.     Синиша Поповић, Пољопривредни факултет, Бања Лука

337.     Бранислав Јокић, Машински факултет, Бања Лука

338.     Станислав Мисимовић, Машински факултет, Бања Лука

339.     Жељко Ољача, Машински факултет, Бања Лука

340.     Бојан Дринић            , Санитарни инжељеринг, Бања Лука

341.     Драго Матић, Политичке науке, Бања Лука

342.     Драган Усорац, Машински факултет, Бања Лука

343.     Борис Лукић, Политичке науке, Бања Лука

344.     Владимир Ивановић, Факултет ветеринарске медицине, Београд

345.     Александар Кољибабић, Факултет ветеринарске медицине, Београд

346.     Вук Петровић, Правни факултет, Београд

347.     Саво Малешић, Правни факултет, Београд

348.     Лазар Цаковић, Електротехнички факултет, Београд

349.     Марко Ћоровић, Електротехнички факултет, Београд

350.     Марко Белић, Правни факултет, Београд

351.     Милан Вукајловић, Факултет организационих наука, Београд

352.     Ђорђе Радовановић, Факултет организационих наука, Београд

353.     Милија Кијановић, Рударско-геолошки факултет, Београд

354.     Александар Моневски, Рударско-геолошки факултет, Београд

355.     Иван Лазаревић, Природно математичкки факултет, Београд

356.     Урош Бошковић, Природно математички факултет, Београд

357.     Бобан Радовановић, Природно математички факултет, Крагујевац

358.     Дубравка Богосављевић, Природно математички факултет, Крагујевац

359.     Предраг Ковачевић, Саобраћајни факултет, Београд

360.     Мина Зарић, Филолошки факултет, Београд

361.     Кристина Каровић, Правни факултет, Београд

362.     Драгана Тодоровић, Филолошки факултет, Бања Лука

363.     Срђан Тодоров, Електротехнички факултет, Београд

364.     Љиљана Ђекић, Филолошки факултет, Бања Лука

365.     Љиљана Живковић, Факултет ветеринарске медицине, Београд

366.     Божена Шево, Економски факултет, Београд

367.     Сања Стеванчевић, Правни факултет, Београд

368.     Сања Лакић, Правни факултет, Београд

369.     Дајана Палачковић, Филозофски факултет, Бања Лука

370.     Милица Мушић, Економски факултет, Бања Лука

371.     Вања Мушић, Правни факултет, Бања Лука

372.     Бојана Јанковић, Економски факултет, Бања Лука

373.     Данимир Ћулибрк, Економски факултет, Бања Лука

374.     Тина Бркљач, Економски факултет, Бања Лука

375.     Саша Ристић, Економски факултет, Бања Лука

376.     Ивана Стојичић, Економски факултет, Бања Лука

377.     Милован Шкрбо, Економски факултет, Бања Лука

378.     Јована Турањанин, Економски факултет, Бања Лука

379.     Милана Аћимовић, Економски факултет, Бања Лука

380.     Ања Скендерија, Економски факултет, Бања Лука

381.     Дајана Кукрић, Економски факултет, Бања Лука

382.     Милош Вучић, Правни факултет, Крагујевац

383.     Исидора Ћуповић, Правни факултет, Београд

384.     Зорана Стевановић, Природно математички факултет, Ниш

385.     Александар Трнинић, Саобраћајни факултет, Нови Сад

386.     Синиша Ритан, Пољопривредни факултет, Бања Лука

387.     Немања Стојнић, Пољопривредни факултет, Бања Лука

388.     Љиљана Ђекић, Филолошки факултет, Бања Лука

389.     Дајана Гајић, Филолошки факултет, Бања Лука

390.     Дејан Цвекић, Природно математички факултет, Београд

391.     Триво Липовац, Филозофски факултет, Бања Лука

392.     Милош Хинић, Православни богословски факултет, Београд

393.     Ивана Андрић, Православни богословски факултет, Београд

394.     Саша Кљајић, Православни богословски факултет, Београд

395.     Ивана Тркајла, Правни факултет, Нови Сад

396.     Марко Вуковић, Филозофски факултет, Пале

397.     Вук Ковачевић, филолошки факултет, Београд

398.     Стојана Драгутиновић, Филолошки факултет, Нови Сад

399.     Лазар Шаулић, Факултет организационих наука, Београд

400.     Дејан Вуковић, Православни богословски факултет, Београд

11050302_931188956902112_8371760854848838188_n

ПРАВОСЛАВЉУ СА ЗАПАДА
ОПЕТ СТИЖУ МУТНЕ КИШЕ
ХРИСТОЛИКОСТ НАПАДА СЕ
СВАКОГ ДАНА И СВЕ ВИШЕ

ЛИТУРГИЈУ ХРИСТОЛИКУ
НАПАДАЈУ ПАПСКЕ ЗВЕРИ
МНОГО ЖЕШЋЕ НЕГО ШТО СУ
ДРУГА МАРКСА ПРОЛЕТЕРИ

ОД ИСТОКА БОГ ПЛАНЕТУ
КА ЗАПАДУ ПОКРЕНУО
АЛИ ПАПА БЕСТИЈАЛНО
СВЕ БИ НАЗАД ОКРЕНУО

СВЕТЛОСТ СУНЦА ОБАСЈАВА
БОЖЈИМ ПУТЕМ И СВЕ ВИШЕ
А СОТОНА ПАПА РИМСКИ
СТАЛНО ШАЉЕ МУТНЕ КИШЕ

ПРАВОСЛАВЉЕ СВЕТЛОСТ НОСИ
КОЈА ПАПСКУ ТАМУ БРИШЕ
ДА ЛАЈОЛИН ПАПСКИ ВОЈНИК
НЕ ДОЂЕ НАМ НИКАД ВИШЕ

ПИРОМАНИ ПАПСКЕ ЗВЕРИ
БАРТЛОМЕЈСКЕ СТРАШНЕ НОЋИ
НЕСТАЛИ СУ СА ЛАЈОЛОМ
НИКАД ВИШЕ НЕЋЕ ДОЋИ

ЧУВАЈМО СЕ ЕКУМЕНЕ
ШТО ЈЕ ПАПА НУДИ СВИМА
НЕК СЕ ПАПА ВРАТИ ОПЕТ
ХРИШЋАНСКИЈЕМ САБОРИМА

НЕКА ПРИЗНА ОН ОДЛУКЕ
СЕДАМ ПРОШЛИХ ВАСЕЉЕЊА
ПРАВОСЛАВНУ ЛИТУРГИЈУ
И ХРИШЋАНСКА ОСТВАРЕЊА

НЕК ЗЛОЧИНЕ ПАПСКЕ ПРИЗНА
ШИРОМ СВЕТСКЕ ВАСЕЉЕЊЕ
ПА НЕК ОНДА С ПРАВОСЛАВЉЕМ
КРЕНЕ ПУТЕМ ЕКУМЕНЕ

ПРАВОСЛАВНИ НЕ ПРИМАЈТЕ
ТОГА ПАПУ ЛАЖНОГ БОГА
МИ ИМАМО ПАТРИЈАРХА И
И СРПСКОГА И РУСКОГА

НЕПОГРЕШНОСТ ЊЕМУ ТРЕБА
ДА ОН БУДЕ БОГ БЕЗ НЕБА
ДА СЕ СВАКО ЊЕМУ КЛАЊА
А „ШИЗИКЕ“ ДА ОН ГАЊА

КОНСТАНТИНОПОЉ И БЕЗИЈЕ
ОСТАШЕ КО ОПОМЕНЕ
ЗАДАР,КИСТАЊ И КАТАРИ
ПАПИНЕ СУ УСПОМЕНЕ

МУСОЛИНИ КАДА ДОЂЕ
ОН ФАШИЗАМ ПАПИ ДАДЕ
ЗА ПЕТ ЧИСТИХ МИЛИЈАРДИ
НАПРАВИШЕ ГРДНЕ ЈАДЕ

ТАД ДРЖАВА ПАПСКА СИЈА
У ПО РИМА ПАПЕ ПИЈА
ПАЦОВИ СЕ У ЊОЈ МНОЖЕ
САЧУВАЈ НАС ДРАГИ БОЖЕ

ГАРИБАЛДИ ИТАЛИЈАН
БЕШЕ ДАО ПАПИ МЕРУ
ОДРЕДИВШИ КАКО ПАПА
ИСПОВЕДАТ МОЖЕ ВЕРУ

ИНДУЛГЕНЦЕ САД СУ НОВЕ
НА ПОТПИС НАС ОПЕТ ЗОВЕ
САМО ДА ГА СВИ ПРИЗНАМО
И БЛАГОСЛОВ ЊЕМУ ДАМО

О ХРИШЋАНИ ШИРОМ СВЕТА
ПАПСКА СМУТЊА ОПЕТ ШЕТА
ОТМИМО СЕ ВАТИКАНУ
УНИШТИМО ТОГ САТАНУ !!!

patrijarh_pavle11111

Постоји једна света, саборна и апостолска Црква, а не званична црква

Beograd, 10. marta08. - Vladika rasko-prizrenski Artemije izrazio je danas uverenje i nadu da ce vlasti u Srbiji naci snage i odlucnosti da pomognu opstanak Srba na Kosovu i Metohiji i, pre svega, opstanak Kosova u drzavi Srbiji. FOTO TANJUG/RADE PRELIC/zk

Владика Артемије

Чудесан осећај имали смо током месеца априла када су почели разговори о томе да би требало да 26. Априла будемо у Лозници, у манастиру св. Николаја Мирликијског. Објављено је да на дан Мироносица долазе мироносице са Косова и Метохије, али то се догађало и ранијих година, објављено је да владика Артемије служи Литургију… речено је и да мати Сара треба да добије напрсни крст… Ипак, неко ишчекивање, другачије него икад… Верни народ нестрпљиво ишчекује тај дан. Да се духовно укрепи, да се са браћом и сестрама у Христу помоли своме Господу за снагу да издржи сво страдање и за милост Његову.

Како се тај дан примицао изгледало је да сви путеви воде у Лозницу и да, ма где да идете, тога дана вас пут неизоставно води у Лозницу, да се у манастиру Богу помолите.

„Пут у Бању води преко Лознице. Можда то и није најкраћи пут, али је сигурно најбољи“ – рекао нам је пријатељ на сазнање да тога дана треба да дођемо у Врњачку Бању.

И, тога предивнога пролећнога јутра из свих крајева Србије, похрлила су верна духовна чада владике Артемија и његових монаха да се напоје на извору воде живе.

Душе нам трепере испуњене богобојажљивошћу док прилазимо цркви која се укотвила попут барке спасења. Пред нама пуца широка плаветна пучина оивичена ниском планинских венаца…

Осећај потпуне слободе и потпуна преданост молитви и Господу испуњава све присутне. Као да стоје у безваздушном простору, испуњени неком неземаљском смерношћу и смирењем.

Са почетком хиротоније хорепископа старорашког и лозничког владике Николаја, 26. априла 2015.године у манастиру Св. Николаја у Лозници срца и очи вернога народ испуњава нова, узвишена светлост… Лице новог епископа сија анђеоском светлошћу.

Ово је догађај који борби за очување чистоте вере коју води владика Артемије, епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у прогонству, монаштво и народ који га следе, даје нову димензију.

Владику Артемија смо посетили 15. маја 2015. г. и разговарали са њим о значају овога чина, о томе како је до њега дошло и како даље. Тај разговор у целости преносимо читаоцима „Православног гласа“ и Бомбашевог блога.

П.Г: Иако је већ доста речено о хиротонији хорепископа старорашког и лозничког владике Николаја предлажемо да разговор почнемо на ту тему.

Епископ Артемије: На црквено-народном сабору одржаном 26. априла присутном верном народу подељен је текст „Реч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старо-рашког и лозничког. Јесте ли видели тај текст? Јесте ли га прочитали?“

П.Г: Наравно. Прочитали смо и нама је све јасно. Али због оних који немају тај текст, који га нису читали? Који нису могли да тога дана дођу у Лозницу? Којима су, после читања, остале неке дилеме и нејасноће?

Епископ Артемије: Тамо је све речено, али можемо да у разговору појаснимо… Нисам ја то планирао. Разговарали смо на нашем епархијском савету и ја сам изашао са једним питањем: Да ли наша борба за чистоту праве вере, за Истину Божију, за предање Цркве и црквене каноне треба да престане када Артемије умре као што многи то прижељкују и најављују и говоре: „Кад Артемије умре то ће пропасти!“?

И, одговор је био: „Не! Треба да се настави!“

Ако треба да се настави, не може се без епископа наставити. Док сте ви, моји монаси, још у животу, ви ћете се борити на свој начин. Али после вас?

Према томе, ако треба да се настави та борба, а треба, ми смо за то, ја све ово што се са нама десило сматрам да је то по промислу Божијем, и тај прогон са Косова, и одлазак у егзил и све то… Заправо се ради о борби за чистоту праве вере. О томе сам ја писао у оном мом одговору патријарху Иринеју, ви се сећате тога… Да је у питању само Артемије, да је то лична ствар, то би давно било решено. Не би постојао проблем. Проблем је много дубљи. То је питање вере, питање заиста Цркве. Они говоре, они желе да говоре: „Артемије је напустио Цркву, изашао из Цркве.“ Артемије је остао у Цркви и бори се да остане у Цркви. За Артемија је Црква од светих апостола па до данас. Сви светитељи Божији су Црква Божија. Небеска Црква. Црква су сви они који су Богу угодили животом својим, то је Црква. Дакле, свети Златоусти, и свети Василије и свети Максим Исповедник и свети Марко Ефески, владика Николај, отац Јустин, сви су они Црква. Ја желим са њима да будем, желим да останем са њима у јединству. А они поимају да је Црква садашња јерархија. Искључиво. Зато говоре: „Званична црква каже то и то…“ Не постоји званична црква. О њој се нигде не говори као таквој. Ни у Символу вере, ни у предању отаца, нема „званичне цркве“. Постоји једна света, саборна и апостолска Црква, а не званична црква. Те, према томе, ако треба, а треба, сви смо сагласни са тим, да се настави та борба као што је настављена и у вековима када је јерес знала да траје и по сто година, Аријева јерес, … Црква се сво време борила са тим, није никада престала борба, нити је јерес успела да све покори… Исто тако иконоборачка јерес када је била, сто двадесет година је она узнемиравала Цркву, покољи били ужасни, мучења, као у време Диоклецијана, рецимо.

Црква је издржала борбу и победила и остала она Црква која је била сагласна са светитељима пре од тог времена, јер призив светих отаца на светим Васељенским саборима је био и јесте и треба да буде. Иначе, нема Васељенског сабора, ако нема тога.

„Следујући светим оцима, доносимо ту и ту одлуку“. Никако у супротности са светим оцима, са претходним саборима, са претходно донетим канонима… не, него следујући њима и само правимо корак напред, али на њиховој стази. То је као што у биолошком животу отац жели да његова деца наставе традицију те куће како је он и његов отац, његов деда… наследио. Он на томе настоји и тако васпитава своју децу. И жели да се то настави.

Тако и ја желим да остану наследници иза мене који ће наставити то, по мојој дубокој вери, богоугодно дело и часно дело. Ту смо се сложили.

Одлука није одмах донета. То је било само питање. А онда је дошла заједничка одлука: Постићемо недељу дана и молити се Богу па да поново размотримо то питање. Уместо недељу дана, било је две недеље. Тек после Недеље Православља ми смо поново разговарали и онда смо и коначну одлуку донели, а на основу канона. Знам ја јако добро шта кажу канони како се епископи бирају… Како се рукополажу, два три епископа… Све је то нормално у нормалним приликама.

Али, постоје канони, видели сте и сами то, који говоре по потреби Цркве. А то је било управо у борби са јересима у трећем и четвртом веку, док је Црква била гоњена да су епископи постављали хорепископе… Епископ је, рецимо, у неком граду… а тада је град од града био много даље него данас, средства комуникације много тежа него данас… Е сада, да би могла да се Црква бори и да тај народ се чува на правом путу канони дозвољавају да епископи постављају себи саслужитеље, са називом хорепископа, епископ у мањем месту, у селу, у мањем месту. Хора то је место или село хорио. И, ми смо видели, да смо ми данас у истој тој ситуацији у којој је тада Црква била, гоњени, јерес која пружа све дубље и дубље корене… Дакле, данас се налазимо у истој тој ситуацији и онда смо на основу тих канона одлучили да уместо епископа постоје хорепископи које поставља епископ града и они њему одговарају. Они имају потпуну епископску благодат, али немају власт управљања коју има градски епископ, него су зависни од њега. Зато има тамо предвиђено и врста делатности тих хорепископа, шта не могу без сагласности надлежног градског епископа да раде. Будући да сам ја епископ рашко-призренски и косовско-метохијски, данас у егзилу, ми смо онда решили да постављамо хорепископе са титулама места из моје епархије, не било где. Зато смо узели рашка, или новопазарска, не би хтели тај назив, старо-рашка смо узели и спојено са местом где он данас може и треба да живи одредивши и области које би њему припадале. Иако неки кажу, не мени, али кажу: хорепископ је за село, а не за пола Србије. Међутим, по броју верника, јесте село. Али, суштина је та.
А наравна ствар, Црква се увек прилагођавала условима не нарушавајући своју суштину и свој основни циљ и намену… Мени је један свети старац, старац Софроније из Есекса, у једном разговору, био сам код њега, па сам га нешто питао за шта сам мислио да није по канонима, а он каже: „Знате, канони су писани за нормалне прилике. У ванредним приликама канони се прилагођавају, остајући у пуној снази.“ Нико није укинуо каноне. Али, морамо да прођемо између Сциле и Харибде. Иако је по закону пловидба бродом да иде право, али овде не може да иде право, мора да се сналази. Циљ је да стигне на циљ, не да се разбије о неку стену у мору.

И тако смо онда одлучили, решили и изабрали првога кандидата, што значи да ће бити још… и хвала Богу, треба да буде. Надам се да ће бити ускоро.

И онда смо одредили дан хиротоније. Али и да то буде у тајности, да нам не би се онемогућило на било који начин. И на недељу дана пре хиротоније имали смо сабор старешина мојих катакомбних манастира, настојатеља и настојатељица. Њима смо саопштили ту вест да би знали да тада и тада дођу и да поведу своју братију… Али, и они су обавезни да, чак ни братија, нико не зна… И тако је било.

Можда је неко наслућивао. Што се скупљају у Лозници? Шта то има тамо? Па је онда пуштена вест, треба Сара да добије напрсни крст…

П.Г: Долазе мироносице са Косова…

Епископ Артемије: Било је истина, али као изговор…

Дакле, све у свему, то је, хвала Богу, одржано до тога момента, до тога дана у тајности… и онда када је дошла Недеља мироносица ми смо тај чин обавили, на начин као што се хиротонија врши.

П.Г: Отац Николај ужива велики углед у народу. Вест о његовој хиротонији је примљена са одушевљењем и са радошћу.

Епископ Артемије: Да, он је још у Црној Реци, а био је тамо старешина осамнаест година… од 1992. до 2010. г., а после у егзилу он је наставио… имао је доста своје духовне деце и стекао је у народу једно поштовање као духовника и сматрали смо да он треба да буде први.

И наравно, да свакоме на почетку треба нека обука, неко привикавање, па смо га послали недељу дана да служи сваки дан у Љуљацима са мојим архиђаконом који познаје добро службу, и надам се да је он ушао већ у начин служења, понашања и тако даље…

П.Г: Ово је очекиван потез. Очекивали смо. Нисмо знали време када ће се то догодити.

Епископ Артемије: Ко год схвата нашу ситуацију и нашу борбу, природно је очекивао.

П.Г: А можемо ли Вас да упоредимо са владиком Дионисијем, првим српским владиком у историји СПЦ, кога је, по налогу власти (Јосипа Броза), рашчинила јерархија СПЦ?

Епископ Артемије: Видите, Дионисије је био кажњен, рашчињен осуђен на исти начин, под притиском власти и због попустљивости црквене јерархије. Не кажем Цркве, него јерархије. И он је умро. Прошло је од његове смрти не знам тачно колико година, од рашчињења је прошло тридесет две године.

Патријарх Павле који је схватао и раније да … ја сам чуо када је било реч о Дионисију да је он говорио да све то неканонски, али повиновао се већини. Зато је добио оштру критику од оца Јустина. „Да, он може да буде смирен владика Павле у Призрену, као епископ рашко-призренски, али када је на Сабору, он тада није епископ рашко-призренски, него епископ Васељенске цркве. Тада је требало одстојати ту истину.“ – говорио је о. Јустин. „Ја сам рекао, али…“ – „Где си учио ту теологију?“ – каже му авва Јустин. Више никад није дошао у Ћелије после тога. Бог зна како и зашто…

Дакле, дошао је владика Павле, патријарх нови, и он је после годину дана већ решио тај проблем. Рехабилитовао, да кажемо, Дионисија… А како? Прогласивши донете одлуке пре тридесет две године неуставним, неканонским, неважећим. И он остаје што је био. И тако је дошло до тога помирења, литургијског. На жалост, у потпуности није спроведено… ви то боље знате, тај црв постоји и даље у нашој дијаспори, и разједа тело српског народа, Српске цркве. Нарочито у Канади.

П.Г: Захваљујемо Вам се на богоугодном разговору и на томе што сте поред многобројних обавеза одвојили време за овај разговор.

Извор:
Православни Глас бр. 24
(април/мај 2015.)

Православни психијатар и психолог Димитријe Авдејев је на питање како можемо себи помоћи у тренуцима када нас сколе животне невоље и страдања понудио духовни рецепт светитеља Игњатија Брјанчанинова :

„Шаљем вам духовни рецепт и саветујем да понуђени лек користите неколико пута дневно, посебно у тренуцима појачаних страдања, и душевних и телесних. Ако га будете користити, брзо ће се показати његова сила и делотворност скривени у леку, који је смирен по свом изгледу.

Осамивши се, изговарајте лагано, тако да сами чујете, држећи ум у речима (тако светује свети Јован Лествичник) следеће:

„Слава Теби, Боже мој, за невољу коју си ми послао; достојно по делима својим примам: помени ме у Царству Твоме!“

Молитву треба изговарати крајње лагано. Рекавши молитву једном мало одморите. Затим је опет реците, па се опет одморите.

Наставите тако да се молите пет или десет минута док не осетите да вам је душа умирена и утешена.

lighthouse

Јасан је узрок овога: благодат и сила Божија се састоје у славословљу Бога, а не у красноречивости и многословољу. А славословље и благодарење јесу делања која нам је дао Сам Бог – то никако нису неке људске измишљотине.  Апостол заповеда ово делање у Име Божије (1 Сол. 5:18). * “

—————————————————————————————————————————————————–

  • Свети Игњатије се позива на посланицу Солуњанима светог апостола Павла, стих: „На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу.“

St Nikolaj Velimirovic

На Видовдан, 28. јуна 1916. године, Свети Владика Николај обратио се окупљенима у катедрали Св. Павла у Лондону, а на позив надбискупа Кентерберијског.

Господо и пријатељи,

Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.

Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.

Изјава Папе Фрање како је скандалозно да хришћани славе два Васкрса, наишла је на жесток одговор владике банатског Никанора, који је за идеју о спајању празника рекао – не дај Боже!

Владика Никанор каже да је то недопустиво, јер не смемо да дозволимо да нам папа намеће своју визију Васкрса.
– Када се он покаје за то што су његови претходници учинили и довели до раскола у цркви, моћи ћемо о било чему да разговарамо. То што је Католичка црква урадила, не могу да опросте ни небо ни земља – поручио је владика Никанор.

Ово је поучна прича која говори о људским особинама у најтежим моментимa;

Једног дана, миш је гледао кроз пукотину на зиду, фармера и његову жену како отварају неки пакет.­
„Какву храну би пакет могао садржати“, питао се.

Али кад је открио да је у питању мишоловка, био је ужаснут. –Трчећи кроз двориште фарме упозоравао је остале вичући:­ -У кући је мишоловка! У кући је мишоловка!
Кокошка, квоцајући и чепркајући, подиже главу и рече:­ Господине Мишо, то је озбиљан проблем за тебе, али нема ама баш никакве последице по мене. Ја због тога не треба да се узрујавам.
Миш се окрену прасцу и викну:­ Мишоловка је у кући! Мишоловка је у кући!
Прасе је саосећало, али рече:­ Јако ми је жао, господине Мишо, али ја ту не могу ништа учинити осим да се молим. Буди сигуран да си у мојим молитвама.
-Миш тада крену према крави:­ Мишоловка је у кући! Мишоловка је у кући!
Крава рече:­ Ох, господине Мишо, жао ми је због тебе, али с мог носа неће фалити кожа.
Тако се миш вратио одбијен погнуте главе у кућу како би се сам суочио сфармеровом мишоловком. Те се ноћи зачуо чудан звук у кући – као звук кадмишоловка ухвати свој плен.
Фармерова жена је пожурила да види шта се ухватило. У мраку није видела да је мишоловка ухватила реп отровне змије. Змија је угризла жену. Фармер ју је брзо одвезао у болницу. Недуго затим се вратила кући с високом температуром.
Знамо да се висока температура лечила свежом кокошијом супом, па је фармер заклао кокошку. Али болест његове жене се наставила, па су дошли да је посете пријатељи и суседи. Да би их нахранио, фармер је заклао прасе. Фармерова се жена, нажалост, није опоравила – умрла је.
Дошло је толико људи на њену сахрану, да је фармер морао да закоље краву како би нахранио све њих. Миш је то све гледао с великом тугом кроз своју пукотину на зиду.
Зато, кад следећи пут чујеш да се неко суочио с проблемом и мислиш да те се то не тиче, сети се – кад је један од нас угрожен, сви смо у опасности.

Сви смо умешани у путовање звано „живот“. Морамо пазити једни на друге и понекад уложити додатан труд да охрабримо свог ближњег.
Сети се: свако од нас је битна нит у таписерији друге особе; наши животи су испреплетени с разлогом.

Foto Profimedia

МОЛИТВЕНО ПРАВИЛО ЗА СПАС СРПСКОГ НАРОДА
Богородица Пећка

Молитвама Светих Отаца наших Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.

Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас (три пута).

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

Пресвета Тројице, помилуј нас; Господе, очисти грехе наше; Владико, опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше имена твога ради.

Господе помилуј (три пута).

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу; хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од нечастивог.

Псалам 3: Господе, како је много непријатеља мојих! Многи устају на мене. Многи говоре за душу моју: нема му помоћи од Бога. Али Ти си, Господе, штит који ме заклања, слава моја; Ти подижеш главу моју. Гласом мојим вичем ка Господу, и чује ме са свете горе своје. Ја лежем, спавам и устајем, јер ме Господ чува. Не бојим се много хиљада народа што наваљују на мене. Устани Господе! Помози ми, Боже мој! Јер Ти бијеш по образу све непријатеље моје; Ти разбијаш зубе безбожницима. Од Господа је спасење. Нека буде на народу твом благослов твој.

Псалам 69: Боже, похитај да ме избавиш; Господе, да ми помогнеш! Нека се постиде и посраме који траже душу моју! Нека уступе натраг и осрамоте се они који ми зло желе! Са стидом нека се врате натраг и осрамоте они који ми говоре: тако, тако! Нека се узрадују и узвеселе Тобом сви који траже Тебе, Боже, и који воле спасење твоје; нека стално говоре: велики је Господ. А ја сам сиромах и бедан, Боже, помози ми! Ти си помоћ моја и избавитељ мој, Господе, не закасни!

Псалам 141: Гласом својим ка Господу вичем, Гласом својим Господу се молим. Изливам пред њим мољење своје, тугу своју пред њим казујем, кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу којим ходам, сакрише ми замку. Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју. Вичем к теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих. Чуј јадиковку моју, јер се мучим веома.Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене. Изведи из тамнице душу моју, да славим име твоје. Око мене ће се окупити праведници када ми учиниш добро.

Теби, Богородице, Војвоткињи која се бори за нас, ми, слуге твоје, узносимо победне захвалне песме јер смо се избавили од зала; но и сада, пошто имаш моћ непобедиву, ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: радуј се, Невесто неневестна!

Тропар Св. кнезу Лазару (глас 3): Красоту зажелев славе Божје, у земаљском Њему благоугодио си, и уручени ти талант, добрим трудом удвостручио јеси. Њега ради и боривши се до крви, и отуд плату за муке своје, као мученик примио си од Христа Бога. Њега моли да спасе прослављаче твоје, Лазаре.

Тропар св. српским мученицима (глас 8): Због верности Богу и Божијој правди, пострадасте телом, земља се растужи, ал’ спасосте душе, небо се весели; а преци се ваши распеваше небом, на капији раја сретоше вас с песмом: „Имена су ваша у књизи вечности, улазите у рај децо бесмртности“. Ми на земљи род ваш кличемо вам углас: мученици нови молите се за нас.

Молитва Богородици

О Пресвета Госпођо, Владарко Богородице! Ти си узвишенија од свих Анђела и Арханђела, и драгоценија од свеколике творевине; ти си помоћница онима којима је неправда учињена; ти си нада безнадежнима; ти си заступница убогих, утеха ожалошћених, хранитељка гладних, одећа нагих, исцељење болних, спасење грешних. Ти си помоћ и заштита свим хришћанима! О, свемилостива Госпођо, Дјево Богородице, Владарко, милошћу својом спаси и помилуј благоверни православни род наш; спаси, Госпођо и помилуј слуге твоје: најсветијег патријарха нашег Павла, високопреосвећене митрополите, архиепископе и епископе, и сав свештенички и монашки чин; благоверне чланове управе, војеначалнике, градоначалнике, христољубиву војску и све православне хришћане. Заштити их часном ризом својом и умоли, Госпођо, Христа Бога нашег, који се из тебе оваплотио без семена, да нас својом вишњом силом наоружа против невидљивих и видљивих непријатеља наших. О, свемилостива Госпођо, Владарко Богородице, подигни нас из дубине греховне и избави нас од глади, погибије, земљотреса, помора и потопа, од огња и мача, од најезде туђинаца и међусобног рата и распри, од напада вражјих и шкодљивих ветрова, од смртоносне ране и сваког зла. Подај, Госпођо, мир и здравље слугама твојим, свим православним хришћанима, и просвети им ум и очи срца на спасење. И удостој нас, грешне слуге твоје, царства Сина твог, Христа Бога нашег. Јер је моћ његова благословена и свепрослављена, са Беспочетним Оцем његовим и са Пресветим, Благим и Животворним Духом његовим, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва Господу Исусу Христу

Господе, Боже силa, Боже спасења нашег, Боже који сам чиниш чудеса, погледај милостиво и снисходљиво на своје смирене слуге и чуј нас човекољубиво и помилуј. Ево, наши се непријатељи скупише против нас, да нас униште и да разоре светиње наше. И Ти, који све знаш, знаш да су неправедно устали на нас, и да се не можемо одупрети њиховом мноштву ако нам ти не помогнеш. И овако грешни и недостојни, кајући се, са сузама Ти се молимо: помози нам, Боже Спаситељу наш, и избави нас ради славе имена твог, да не би рекли непријатељи наши: „Гле, оставио их је Бог, и нема Онога ко их избавља и спасава“, него да познају сви народи да си Ти Бог наш, а ми деца твоја, увек заштићавана твојом влашћу. Покажи нам, Господе, милост твоју, да би се и на нас примениле речи које је Мојсије рекао Израиљу: „Будите одважни, стојте, и видећете спасење Господње, јер ће се Господ борити за вас“. Дај нам добро знамење, да виде сви који мрзе православну веру нашу и нас, да се посраме и смире. О Господе Боже наш, Спаситељу, Снаго, Надо и Заступништво наше, не помени безакоња и неправду народа твог, и не окрени се од нас у гневу своме, него милостиво и снисходљиво посети своје смирене слуге. Дођи нам у помоћ и разруши лукаве намере оних који нам зло мисле; суди онима који нас вређају, и покори оне који се против нас боре; обрати њихову нечисту дрскост у страх и бекство. Опрости грехе онима којима си доделио да у борби положе животе своје за Веру и Отаџбину, и дај им нераспадљиве венце у дан праведног Суда твог. Јер си Ти Заступник, Победа и Спасење свих оних који се надају у Тебе, и Тебе славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Пећка Патријаршија

/ Ко хоће више од овога, може, по сопственом нахођењу, укључити у ово правило и неке друге псалме (на пример:33,34,43,63,73,82), или неки акатист (рецимо:“Свемогућем Богу при најезди искушења“) или се молити на бројанице – „Господе Исусе Христе, Сине Божји, (или: Пресвета Богородице) спаси српски народ и земље од сваког зла“/.

                            ПОСТ
ПОСТ (грч: νηστεία), средство које Православном Хришћанину помаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а изнад свега прослављање Бога и поштовање његових светих. Постећи, Православни верни народ се непрекидно подсећа Христових страдања, које је Он благоизволео примити на Себе, за спасење човечанства.

Живот сваког Православног Хришћанина треба да буде подвижнички. Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у Православној духовности заузима веома важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. У давној прошлости, појам поста обухватао је потпуно уздржавање од било какве хране, да би касније попримио смисао уздржавања од једне врсте хране која се назива „мрсном“, тј. оном која у себи садржи масноће животињског порекла, али, у одређеним периодима и од хране која је спремана на биљним масноћама. Тако у чисто посну храну спадају: хлеб, поврће, воће и разни други плодови. Посебну врсту поста представља „сухоједење“, које подразумева употребу само некуване, дакле суве посне хране. На пост наилазимо у многим религијама, мада он једино у Православном Хришћанском предању добија свој пуни духовни смисао и не односи се само на телесно уздржање већ подразумева и труд душе у врлинама. Пост је постојао и у старозаветној Цркви и њиме се изражавало обраћење човека Богу, његова скрушеност и покајање. Постом се човек смирава пред својим Творцем. Телесни труд поста духовно припрема душу да молитвом затражи помоћ од Бога. Божја заповепст о посту дата је још праоцу Адаму у рају. Тек када је прекршио заповест поста, Адам је пао у сластољубље и гордост. Стога је заповест о посту саставни део Закона који је Господ преко пророка Мојсија предао јеврејском народу. Постило се у свакој невољи и тузи, при ратној опасности и страдању, увек када је требало измолити Божју милост. Још нас древни пророци уче да је Богу угодан само онај телесни пост који је праћен уздржавањем од сваког злог дела, речи и мисли. Много је примера богоугодног поста и у Новом Завету. Сам Господ Исус Христос пости 40 дана и ноћи пре почетка своје проповеди о доласку Царства Небескога. Господ нас учи да постимо тајно, без лицемерја, за разлику од фарисеја који су својим јавним постом желели да стекну људску славу.

пост на риби

Пост на риби

трпеза за Бадњи дан - сухоједење

трпеза за Бадњи дан – сухоједење

пост на води

пост на води

пост на уљу

пост на уљу

Две стране поста

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од извесних јела и алкохолних пића. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Пошто тело заједно са душом учествује у греху, треба заједно са њом да учествује у напорима ка поновном задобијању врлина. Стварни духовни пост подразумева уздржавање од сваке похотљивости. Свети Оци су одувек истицали духовну страну поста, и писали да сам телесни пост Бог не прихвата. Чак су га називали „демонским постом“, јер и демони не једу, а не теже духовном усавршавању. Па је тиме онај који само телесно пости, а не приступа духовном подвигу, идентичан демонима. Духовна страна поста увек укључује појачане молитве, и квалитативно и квантитативно, и борбу за опште унапређење свих хришћанских врлина.

Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу. У смирењу човек почиње да стиче сазнање, да је спасење могуће једино у Богу, кроз Његову велику милост. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, Свети Оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање подразумева дар разликовања онога што је корисно, од онога што је штетно.

Категорије, врсте и подела поста

КАДА И КАКО ПОСТИМО?

Пост средом и петком
Среда и петак су се од најранијих дана сматрали данима посвећиним посту и молитви. Ови се дани посте током целе године, осим у периодима тзв. трапавих недеља о којима се говори у наставку текста. Пост средом је одређен у знак сећања на Јудину издају Господа Христа, док петком постимо јер је Господ тога дана разапет на крсту. Непоштовање ових посних дана се осуђује 69 каноном св. Апостола. Од старине ови посни дани се посте „на води“, дакле и без употребе уља. Када у ове дане падне празник са црвеним словом или Светитељ чије је име у календару одштампано маснијом бојом, дозвољена је употреба уља и вина. Ови дани се могу постити на уљу и у случају телесне слабости. Што се тиче духовног поста, средом и петком треба се више и усрдније молити, посебно читајући оне главе Св. Писма које се односе на издају Христа, његово суђење и распеће.Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св. Апостоли, као и сви прави Хришћани. Јер, у Хришћанству, први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот.

Категорије, врсте и подела поста

По строгости, или начину уздржавања, постови се деле у пет категорија:

1.Потпуно уздржавање од сваке врсте јела и пића (чак и воде). На овај начин се пости у прва три дана Васкршњег поста и на Велики петак.
2.Сухоједење – узимање суве хране (у сировом стању), или само хлеба и воде, једанпут на дан, и то у девети час (15:00 поподне).
3.Пост на води – узимање јела припремљених на води, без употребе уља за кување. Познат и као „строги пост“ пред Причешће.
4.Пост на уљу – узимање јела припремљених на уљу, два пута дневно. Вино је дозвољено.
5.Пост на риби – узимање јела која могу да садржавају рибу, припремљених на уљу, два пута дневно. Вино је дозвољено. Ово је најблажи начин поста.

Дакле, и најблажи облик поста подразумева уздржавање од све хране животињског порекла. Узимање хране више од једанпут на дан, зове се ублажење поста, а када се узимају уље и вино, тада се чини разрешење поста. Врсте разрешења поста су четири:

1.Разрешење „на вино и уље“ – пост на уљу.
2.Разрешење „на рибу“ – пост на риби.
3.Разрешење „на јаја и млечне производе“ – бели мрс.
4.Разрешење „на све“ – мрс.

Треба нагласити да поред установе одређених дана и периода поста од стране Цркве, регулисање питања разрешења за сваког верника посебно се оставља расуђивању његовог духовног оца, који понекад поступа са снисхођењем, дакле према слабостима човека и према мери на корист његове душе.

Једнодневни постови

Свака среда и петак током целе календарске године, осим трапавих седмица. Пости се на води уколико није разрешено другачије. На пример, у среду Преполовљења и среду Оданија Васкрса, пости се на риби. Ако Петровдан или Велика Госпојина падну у среду или петак, тада се пост разрешава на рибу.
Усековање Св. Јована Крститеља (11.септембар/29.август). Једе се једном дневно, на води.
Крстовдан (27.септембар/14.септембар). Једе се једном дневно, на води.
Навечерје Богојављења (18.јануар/5.јануар). Једе се једном дневно, на води. Ако падне у суботу или недељу, пости се на уљу и вину.

Вишедневни постови

Вишедневни постови су они постови које је Црква установила пред велике празнике. Постоје четири вишедневна поста, смештена у четири годишња доба:

пролеће – Велики пост (Часни, Васкршњи, Велика четрдесетница)
лето – Петровски пост (Пост Светих Апостола)
јесен – Госпојински пост
зима – Божићни пост (Мала четрдесетница)

Лични или заветни пост

То су постови које поједини верни посте ради појачања своје побожности, или услед епитимије, или услед заветовања неком од Светих. Црква одобрава и такву врсту поста, али је у таквим случајевима пожељно посаветовати се са надлежним парохом или духовником, и поступити по њиховим саветима.

Трапаве седмице

То су седмице у којима је разрешен редовни пост средом и петком. Има их укупно пет:

Седмица која почиње Недељом ο митару и фарисеју
Сиропусна недеља – недеља пред почетак Васкршњег поста. Једе се све сем меса – бели мрс.
Светла недеља – недеља по Васкрсу
Духовска недеља – недеља по Духовима
Дани између Божића и Крстовдана (7.јануар/25.децембар – 18.јануар/5. јануар)

Васкршњи пост

Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана – најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Начин поста

Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).

Историјат

Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Св. Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο „пасхалном посту у спомен страдања Христових“, који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή – Велика четрдесетница) развио се у V веку.

Пост Страсне седмице

Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи „…дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: „Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења.“

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: „Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу.“

Петровски пост

Назива се још и Петровдански пост, Апостолски пост, Пост Светих Апостола. Други по реду вишедневни пост посвећен Св. Апостолима Петру и Павлу, односно, свим Апостолима. Почиње у понедељак после Недеље свих светих и траје до 11.јула/28.јуна. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.

Начин поста

Суботом и недељом пости се на риби, уторком и четвртком на уљу, а понедељком, средом и петком на води. Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разрешава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба (Типик, глава 33).

Историјат

Прва сведочанства ο овом посту имамо код Св. Атанасија Великог (296-373). У Александрији, Антиохији и у Јерусалиму, овај пост везивао се за Духове, а не за празник Св. Апостола Петра и Павла, и трајао је једну седмицу. Касније је овај пост постао припремни пост за празник Светих Апостола и његово трајање је постало зависно од Васкрса, односно празника Силаска Светог Духа – Педесетнице. У Апостолским установама налазимо сведочанство о почетку овог поста: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а онда постите“ (том 5, глава 19).

О високом уважавању које је Петровски пост имао међу Хришћанима, говори цео низ светоотачких списа, међу којима су и Амвросије Милански и Теодор Кирски. Лав Велики каже да је Петровски пост „посебно важан, да би кроз подвиг очистили своје мисли и начинили се достојнима дарова Светога Духа“ (Беседа 76).

Госпојински пост

Назива се још и Великогоспојински пост. Траје од 14/1.августа до 27/14. августа, а по строгости долази одмах после Васкршњег поста. Увек почиње на Свете Макивије и траје 14 дана, завршавајући се закључно са Великом Госпојином.

Начин поста

Пост на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино, и на Преображење, када се разрешава на рибу.

Историјат

Црква је установила овај пост по примеру пресвете Богородице, која је време пре упокојења проводила у сталном посту и молитви. Први пут се спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143—1180).

Божићни пост

Назива се још и Мала четрдесетница, јер Црквени устав Божић сматра за другу Пасху. Траје од 28/15.новембра до 7.јануара/25.децембра(БОЖИЋ). Овај пост има сврху да вернике спреми за достојно слављење рођења Господа Исуса Христа – Божић. Уочи Божића, на Бадњи дан, чак и они који не посте неће мрсити јер је Бадње вече дубоко укорењено у народној традицији. По строгости, овај пост можемо поредити са Петровским постом.

Начин поста

Најстрожији дан поста је 06.јануара/24.децембра (Бадњи дан), а тај дан се још зове и сочелник (реч настала од речи која је име за сочиво – кашу од сушених зрна).

Oд 28/15. новембра до 30/17.децембра – суботом и недељом разрешење на уље и рибу, уторком и четвртком разрешење на уље, пост на води понедељком, средом и петком.
Од 31/18.децембра до 07.јануара/25.децембра(БОЖИЋ) – разрешење на уље и вино, пост на води понедељком, средом и петком.

Пост у Библији

Насупрот празницима и светковинама, постови су се одржавали у време жалости и самоодрицања услед греха. Они могу бити и спонтани одговор појединаца, јединствени спонтани одговор народа постом на невољу, или су били законом прописани посни дани и посни периоди. Поједини људи постили су да би задобили Божију помоћ (2 Сам 12,16-23; Дан 9,3), ради кајања (1 Цар 21,27), туговања (Нем 1,4), добијања откривења (2 Мој 34,28), или изражавања духовног молитвеног расположења (Пс 35,13; Лк 18,12). Слично томе, заједница (народ) често је постила једнократно да би задобила Божију помоћ и заштиту (Суд 20,26; 1 Сам 12,14; Јл 1,14; Јест 4,3; Језд 8,21-23), да би изразила кајање (1 Сам 7,6; Јон 3,5-10) или оплакала смрт великих личности (1 Сам 31,13; 2 Сам 1,12).

Једини прописани годишњи пост био је Дан помирења (3 Мој 16,29-34; 23,26-32; 4 Мој 29,7). Овај празник био је десетог дана седмог месеца, по јеврејском календару. Народ се морао очистити, што је значило, најпре, да се уздржава од хране и пића и других телесних угађања (2 Сам 12,16-20; Дан 10,2-3). После вавилонског разорења Јерусалима и храма 586. године пре Христа, постови су редовно одржавани четвртог, петог, седмог и десетог месеца, како би се оплакивала ова невоља и несрећа (Зах 7,3,5; 8,19). Свенародни пост претходио је празновању Пурима, 13. Адара (Јестира 9,31).

Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28). Пророк Самуило је био плод поста и молитве (1 Сам 1,7). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су пошћењем избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина).

Млада Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο јеврејском посту, али му је придодала духовну категорију, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила нове посне дане у седмици, као и нова годишња доба за пост, у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.

Свети Оци о посту

Св. Јован Златоусти (о промени када започне пост): „Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, транжирање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина.“

Св. Јован Златоусти (о промени када престане пост): „Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања.“

Св. Јован Златоусти: „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.“

Св. Василије Велики: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.“

Св. Фотије Цариградски: „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и шкорпијама.“

Св. Јован Лествичник: „Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста – када се посници поносе својим постом. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске.“

Св. Јефрем Сирин: „Узда за страсти је пост, а умртвљење страсти је молитва са милостињом. Чувај се од онога што је супротно врлини. Јер, ако постиш али се и безумно смејеш, биће лако да се саплетеш. Од мноштва хране ум постаје груб, а добро уздржање га очишћује. Онај ко угађа стомаку се труди и пашти око тога како да напуни свој стомак јелима, а када поједе – мучи се да их свари. Уздржање, пак, прати здравље и бодрост. Молитва и пост су прекрасни. Њих укрепљује милостиња, будући да је речено: Милости хоћу, а не жртве (Ос 6,6).“

Св. Нил Синајски: „Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе – купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља.“

Св. Јован Касијан: „Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела… Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи.“

Св. Марко Подвижник: „Пост доноси корист онима који му разумно приступају, док штети онима који му неразумно приступају. Због тога они који се старају за корист од поста треба да се чувају штете која може доћи од њега (тј. таштине). Хлеб који једемо након окончања поста који смо себи наложили треба да разделимо на дане у које не окушамо храну до ситости, како бисмо, узимајући свакодневно по мало, покорили мудровање свог тела и срце утврдили у корисној молитви. На тај начин ћемо силом Божијом бити сачувани од надмености и све дане свог живота се постарати да проведемо у смиреноумљу, без којег нико никада не може угодити Богу.“

Св. Антоније Велики: „Изабери труд и он ће те заједно са постом, молитвом и бдењем избавити од сваке скверни. Телесни труд, наиме, доноси чистоту срца, а она чини да душа приноси плод.“

Св. Николај Велимировић: „Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста.“

Преносим вам текст шпанског портала „Минуто дигитал“ за кога пише Алберто Рамос, специјалиста за питања исламизације хришћанских земаља. Под оригиналним насловом следи текст у целини. Овако нешто у Србији нећете прочитати.

Егзодус који су Шиптари изазвали на КиМ, уз подршку Запада и исламских земаља, никога није поштедео. Фото: Андреј Нелсон

Пише: Алберто Рамос

Од случаја Косова ништа не може да нам упути јаснију и садржајнију поруку о сопственој будућности као Шпанаца и као Европљана угрожених од стране истог процеса који је довео до оваквог Косова, српске земље од давнина (и готово испразнио њихову оригиналну популацију а легализовао пут терора и насиља), а сада „републике“ балканских гангстера и исламских терориста . И то уз благослов Запада који је издао своју суштину и одрекао се своје историје.

Косово је тријумфална парадигма за миграцију / неконтролисане инвазије и исламизацију нападнуте земље. Муслиманско становништво се није интегрисало, јер има критичну масу да оспори успостављену власт на окупираној територији и почиње да је напада до коначног освајања. Једнострано проглашена независност узурпиране српске покрајине узрокује рођење друге парадигме: парадигма на Косову, директан резултат исламских правила која пропагирају да Исламска заједница не би требало да поштују законе државе „неверника“, и мора свим средствима (војним, економским и демографским) да се побуни свим снагама како би се отцепила од „зле државе безбожника“ и живела по правилима Курана.

Победа Исламске мафије на Косову може да буде илустрација онога што чека западну Европу у блиској будућности. Кругови неких муслиманских заједница страног порекла у нашим земљама ће прерасти у већину (прво гласно, а онда „експлодирати“) за право да живи у складу са исламским прописима и, у време када сматра одговарајућим, узеће оружје у руке док то и не оствари. Тада ћемо се сетити да је Србија сурово издана, понижена и лишена сваке милости и солидарности од европске лабораторије парадигми.

Морамо напоменути да смо сведоци либанизације, чак и балканизације Европе. Оно што смо видели у Либану 70-тих година након масовног прилива избеглица (Палестинци протерани са своје земље од стране јеврејске државе) који су разбили успостављену равнотежу (заједно са експлозивним растом муслиманског становништва у земљи са историјски хришћанском већином) посејало је поремећај и неслогу а поновило се неколико деценија касније на Косову, са једином разликом што је овде процес инвазије трајао вековима. Када су палестинци населили Либан и проблеми су се населили са њима. Исто важи и за Косово где су секуларна насеља етничких Албанаца, фаворизована од стране отоманских Турака, удвостручена неконтролисано миграцијом Албанаца муслимана, нарочито протеклих неколико деценија. То је, у историјски кратком временском периоду, променило етничко и социјално ткиво структуре српске покрајине.

Косово и Метохија 1999.

Исто ће се десити и овде. Почиње са захтевима заједница док ускоро окупатори више не буду желели да признају ауторитет и власт државе која их је примила и отцепиће се неки делови, затим градови а после и читави региони а против лабавости и неефикасности владе позване да уведе ред и закон, ови странци ће постати охоли и агресивни због њихове бројности и неће оклевати да узму оружје у руке и покрену се у име Алаха како би освојили дуго прижељкивану земљу.

То је добро успостављен и успешан план већ опробан у прошлости. Први рафал ће бити тамо где ће се починити први злочини којима се може одмерити реакција државе која се заузима, уследиће контрола окупиране територије, спровођење сопствених закона и коначно чишћење аутохтоног становништва насиљем а затим бројним убиствима убрзати егзодус и испразнити територију од првобитног становништва.

На Косову смо видели како је хришћански народ преплављен у неколико деценија од легиона странаца који су дошли да преотму земљу протеривањем законитих власника. Срби су покушали да се одупру тој агресији, ми не изгледмо тако способни.

Обично све почиње нередима, спаљивањем возила, нападима на административне канцеларије, често узнемиравање аутохтоног становништва у њиховим домовима, радним местима, црквама док се терор не наметне као свакодневница. Држава је неспособна из различитих разлога да ефикасно, дужном силом, одговори побуњеницима и завршава се тиме да се ситуација прогалашава „трулом“ и некако прихвати чињеницу да би само једним делом то могло неславно да се реши. Погледајте само Белгију, Шведску, Француску и друге земље око нас.

Постепено, одређена насеља ће бити напуштена од стране власти а полиција ће долазити само у ретким приликама и то наоружана тешким оружјем. Окупатори ће успоставити своју власт, наметаће своје законе, терорисаће локално становништво. Једног дана почеће да пале куће, школе, библиотеке, супермаркети ће бити празни, пљачке и разбојништва ће овладати на улици, терор је успостављен. Староседеоци ће гледати своје куће опљачкане, своје аутомобиле како нестају у пламену уз крике „Алаху екбер“! А онда стално нападани, осиромашени и беспомоћни људи ће отићи у избеглиштво остављајући за собом на поклон територију варварима. Освајање је завршено.

Срби напуштају КиМ 1999.

Јуче се дешавало на Косову, сутра у регионима Европе, француским покрајинама, Андалузија, Валенсиа, Каталонија… Претеривање, катастрофичност, анти-исламско тровање, исламофобична клевета? Када муслимани буду већина шта ће се десити у неким деловима Гренаде, Алисантеа, Ампурдана, шта ће се десити?

Сачекајмо неколико година и неће бити места сумњи. А можда и сумња напусти своје домове и своја насеља. „Од Индонезије до Андалузије“ то је програм.

Нема више скривања, не крију своју игру. Време је да и ми то схватимо озбиљно.

Пише: Алберто Рамос / Минуто дигитал  26. мај 2015.

Vladika Grigorije rimskom papi Francisku

Током екуменског и међурелигијског сусрета у Фрањевачком међународном студентском центру у Сарајеву, 6. јуна 2015., епископ Српске православне цркве захумско-херцеговачки и приморски Григорије упутио је следећи поздрав папи Франциску Првом:

Ваша Светости, дозволите ми да Вас као епископ Православне Цркве поздравим јеванђелским поздравом – „Благословен је који долази у име Господње!“

Дошли сте у Босну и Херцеговину и њену престоницу град Сарајево зато што једној страдалној и напаћеној земљи желите да дате подршку да се поново усправи и да пронађе своје људско лице. Сарајево у којем сте данас и Мостар у којем Вас очекујемо су градови који подсећају на Јерусалим по томе што су места страдања, а истинска страдања најава су Васкрсења. Зато је Ваш долазак велико охрабрење и утеха понајприје босанско-херцеговачким католицима којима долазите као архипастир.

Ми пак православни хришћани у сусрету са Вама осећамо не мању радост што као поглавар сестринске нам Цркве и епископ Рима посећујете нашу земљу. Доносите нам благослов Римске катедре, једне од најдревнијих и најславнијих Цркава. Доносите нам благослов светих римских мученика пострадалих у Колосеуму и околини античког Рима, чија је крв постала семе из којег су изникли многи хришћани.

Хришћани ове земље заједно са хришћанима читавог света с радошћу примају аутентичне сведоке Јеванђеља, а имали смо више прилика да се уверимо да сте Ви један од њих. Ви сведочите да савремени човек који је обремењен искушењима нашег доба чезне за слободом и љубављу које су дубоко похрањене управо у ризници Цркве Христове. На нама је одговорност хоћемо ли их отуда пружити свету или пак стајати тврдо на црквеним вратима не пуштајући да им ико приђе, а тиме и себе лишити њихове благотворности. Цркви су неопходни пророци – осведочени људи пуни Духа Светога, који ће храбро указивати на недостатке и упућивати на Истину. Зато са радошћу и одобравањем пратимо сваки ваш подухват у којем се постављате пророчки у односу на свет и још више у односу на саму Цркву.

Као што знате ми смо, хвала Богу, пре равно двадесет година изашли из последњег рата (а ниједан претходни није нас мимоишао оставивши дубоке и неисцјељене ране), али још увек причамо о њему као да се јуче завршио. Разумљиво, јер рат доноси несрећу, убиства, свирепости и то увек оних најмањих и најнедужнијих људи, а убица и жртва има на свим странама. Међутим, нас децу Цркве Божије посебно треба да брине аи срамоти чињеница да су код нас хришћани убијали и хришћане и нехрисцани па је стога ова земља још од Другог светског рат пуна гробова, јама, порушених цркава и манастира.

Наш велики књижевник и нобеловац Иво Андрић на почетку прошлога века изрекао је страшну карактеристику ове земље: „Босна је земља мржње и страха“. Јер је како каже: „Чињеница да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима убијају или буду убијени него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама“.

С друге стране, истина је и то да када престане звекет оружја и замукну ратни покличи ми настављамо да живимо у миру поштујући једни друге. У тој необјашњивој стварности Босна и Херцеговина може бити чудесно лепа и готово неописива земља.

Заиста, много тога дивног и оригинално босанско-херцеговачког настало је управо прожимањем различитих култура, религија и народа који овде живе. Међутим, тај узајамни суживот у миру и поштовању после овог последњег рата још нисмо сасвим постигли, и баш у томе очекујемо и Вашу помоћ. Желимо да нас утврдите у нашем уверењу да се човека достојни односи између различитих нација и вера морају заснивати на узајамном поштовању и искреном саосећању. Да морамо уложити додатни напор да развијемо осећања поверења, симпатије и наклоности. И коначно, да заједнички живот може постојати само у Истини.

Желећи Вам искрену добродошлицу волео бих да се потрудимо да са љубављу сви заједно сагледамо ову многонапаћену земљу не само онаквом каква тренутно јесте, него онаквом каквом би она уз Божји благослов, Вашу и нашу помоћ сутра могла бити.

Целу изјаву можете погледати у прилогу телевизије Н1.

http://ba.n1info.com/a45976/Video/Info/Vladika-Grigorije-uputio-pozdrav-papi-Franji.html


Трагови

Онлајн часопис Основне школе "Браћа Новаков"

Ničeova sestričina

Bavim se dobrotvornim radom i zalažem se za mir u svetu

Filip Veljković

''najmlađi starac koji putuje put''

zbirka zbrke

Šekspir ovo nije radio.

СРБСКИ ЖУРНАЛ

АУТОРСКИ БЛОГ - Контакт: urednik@srpskizurnal.com

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...